Izvor: Kurir, 08.Jun.2010, 07:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
UMRLI BISMO BEZ NAŠEG KONJA ZOKIJA
Konj od 45 godina jedina je pomoć i nada supružnicima Zagorki i Miodragu Stojanoviću, koji žive potpuno sami u zabitom kuršumlijskom selu
KURŠUMLIJA - Da im nije konja Zokija, ne bi imali šta da jedu!
U planinskom selu Degrmen, koje je 25 kilometara udaljeno od Kuršumlije, Miodrag (81) i Zagorka (74) Stojanović žive potpuno odsečeni od sveta. Kad su izbegli sa Kosmeta, napuštenu kuću ustupio im je rođak, a preživljavaju zahvaljujući konju Zokiju, starom >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << 45 godina.
Baka Zagorka dva puta mesečno silazi na konju niz planinu do prodavnice u pet kilometara udaljeno Merdare, gde nabavlja najosnovnije namirnice.
- Da mi nije Zokija, umrli bismo. Ne, lipsali bismo. On je moj život, moj drug, moja nada - tužno priča Zagorka dok silazi s konja ispred prodavnice u Merdaru.
Objašnjava da je došla da kupi so, zejtin, šećer i da plati struju, a Zoki je nosi nizbrdo i uzbrdo jer pešice ne može.
- Sramota je i grehota da dva groba žive ovako. U socijalnom su mi rekli da nemamo pravo na pomoć. Deca pomažu koliko mogu, odvajaju od usta, imaju i oni svoju decu - govori Zagorka i kači dve torbe s namirnicama na sedlo.
Potom se pope na klupicu kako bi lakše zajahala Zokija, mahnu rukom i uputi se nazad uz brdo, žureći svom Miodragu.
Do Stojanovića se može doći samo terenskim vozilom, i to posle mnogo muka i probijajanja uz brdo kroz granje koje je prekrilo put obrastao travom.
Kuća, okružena šumom, od najbližih komšija udaljena je nekoliko kilometara. Nasred strmog, ali uredno pokošenog dvorišta sedi na panju Miodrag i brije se prastarim brijačem. Oko njega dve kokoške i petao, za čiju nogu su zavezani drvo i dve koze. To je sva imovina Stojanovića, ne računajući Zokija, koji je kao član porodice.
