Izvor: KMnovine.com, 11.Feb.2015, 21:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U autobusu sa Albancima koji odlaze sa Kosova
Tako bezbrižno ne izgledaju ljudi koji zauvek napuštaju ognjišta
Kad sam u rano jutro sa prijateljicama krenula za Beograd i na autobuskom stajalištu u Gračanici ugledala grupu Albanaca, shvatila sam da će putovanje trajati bar tri sata duže, ali i da mi se pružila prilika da vidim ko su ti ljudi koji odlaze.
Albanci su nastavili da ulaze u autobus u Ajvaliji, pa u Prištini, kod Podujeva i tako do >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << Merdara. Uglavnom su to mladi ljudi, kao i mlađi bračni parovi sa decom. Ulazak nekoliko Srba kod Miloševa obradovao nas je, jer nam se činilo da ćemo biti jedine koje ne idu u Suboticu.
Masovno odlaze, bukvalno preko noći nestaju. Niko od Srba ne zna šta im je odjednom, i sve ono što sam videla u autobusu samo je potvrdilo moje, ali i sumnje mnogih Srba sa Kosova i Metohije – a to je da opet nešto mute. Izuzev jedne žene, koja je put Subotice krenula sa suprugom i decom i u autobus ušla uplakana, svi ostali su bili potpuno bezbrižni. Ona i njena porodica nisu ostavljali utisak napaćenih, siromašnih i gladnih ljudi – nisu ni ostali. Retko ko od njih je imao prtljag veći od jednog ranca, čak ni oni koji su sa sobom vodili decu. Ponašali su se potpuno opušteno, telefonirali su i smejali se, parovi su se ljubili, kao da svi idu na more i samo što nisu zapevali.
KAO DA IMAJU ZADATAK
Procedura na Merdaru je trajala satima. Na kosovskoj strani prelaza pozdravio nas je policajac Albanac uz osmeh, kao da je sasvim normalno što toliki broj njegovih sunarodnika svakodnevno odlazi. Na srpskoj strani policajac uzdiše kada je video skoro pun autobus Albanca i kaže vozaču, koji ga je pitao gde je do sada: „Tu sam, ne mogu da letim“. Mučenik! Treba svakom Albancu napisati i odštampati potvrdu kojom mu se dozvoljava kretanje kroz ostatak Srbije, dok na stotine njih čeka u autobusima, plus svi oni koji pešice prelaze u centralnu Srbiju.
Čudim se, ko zna koji put u životu, mentalnom sklopu tih ljudi koji svakih nekoliko godina moraju na neki način da privlače pažnju. Nikako da se smire, organizuju i žive. Dok se svi mediji bave time koliko je njih otišlo zbog „loše ekonomske situacije“, pitam se ko li je ovog puta pritisnuo prekidač i opet ih podigao na noge kako bi svet o njima pričao?
Pitam prijateljicu: „Gde ovi ljudi idu po ovoj hladnoći sa ovom decom? Kakvi su to roditelji?“
„U Kazablanku“, odgovori i kroz uzdah reče da ćemo sigurno mi, Srbi sa Kosova, biti krivi i za ovu njihovu avanturu.
Čim smo prešli Merdare, počeli su da zovu telefonom i da nekome govore kada stižu u Suboticu. Bilo je i onih koji su davali novčanice od 200 evra pojedincima u autobusu, verovatno vodičima jer su u Beogradu poslušno išli za njima.
Čekaće danima, mnogi sa decom – moram to još jednom da naglasim – pod otvorenim nebom da preko njiva, blata i vode pređu u Mađarsku. Šta će dalje biti, nemaju pojma, ali na njihovim licima nema nimalo brige. Kao da imaju zadatak da svi odu do Subotice i Mađarske, pa, ako ih vrate, imaju pokriće da su probali da odu. Kako drugačije objasniti tu njihovu bezbrižnost.
„GOODBYE FOREVER“
Pri povratku iz Beograda, u autobusu je bilo 15 Albanaca koji su se vraćali iz Subotice. Da ste mogli samo tu sreću da vidite. Mlada devojka je, silazeći u Podujevu sa svojim sestrama i roditeljima, vozaču rekla: „Goodbye forever“. Tako je bila vesela zbog povratka, i njena porodica isto. To se baš ne uklapa u priču o ljudima koji traže izlaz iz jada i bede koji na Kosovu vladaju.
Ovakvo ponašanje Albanaca videli smo 1999. godine, kada su u najvećem broju glumili da ih srpska vojska i policija proteruju. Tada su, po naređenju zapadnih mentora, napuštali svoje domove a zapadni mediji to predstavljali kao humanitarnu katastrofu. Sve ovo tako podseća na taj scenario, kao da ga isti ljudi potpisuju.
Ubeđena sam da njihov odlazak veze nema sa siromaštvom, nezaposlenošću, lošom ekonomskom situacijom i ostalim pričama. Novac koji troše da bi došli do Subotice, Mađarske, Crne Gore, Nemačke, pa čak i Amerike, nije mali, i niko ne postavlja pitanje odakle im u džepu hiljade evra. Bez obzira koliko je ekonomska situacija na Kosovu i Metohiji teška, niko od njih nije toliko gladan da se usred zime smrzava po šumama sa decom u naručju. Priče o prodaji imanja treba uzeti sa rezervom.
Teško mi je da poverujem da su preko noći svi shvatili da na Kosovu nema perspektive, i da im je jedini spas odlazak. Iza ovoga se nešto drugo krije. O čemu se ovog puta radi – ne znam. Znam samo da, kad god se uzmuvaju, pričaju svi istu priču, a ne deluju ni malo iskreno, kada vlasti uglavnom ćute ili kažu tek ponešto, kada zapadne zemlje mlako reaguju – Srbi najskuplju cenu plate. I zato ne likujem zbog njihovog odlaska. Naprotiv, ja se plašim.
Daj Bože da grešim!
Piše: Janja Gaćeša, Standard.rs
Pripremile: KM Novine
Zaštićeno © 2014 - 2015 / KM Novine / Sva prava na autorski materijal zaštićena!
Preuzimanje i upotreba sadržaja dozvoljena jedino uz pravilno navođenje izvora / www.kmnovine.com
Pogledaj vesti o: Subotica, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
