Izvor: Politika, 14.Okt.2012, 16:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Politika” na Merdaru: Zločinac na granici
Balkanski plot na Merdaru između Podujeva i Kuršumlije pretvorio se u gvozdenu zavesu za normalne ljude i ideje
Duva hladan vetar na Merdaru, što bi Andrić rekao, neodređenog smera. U prepunom stešnjenom kombiju prolaze sati, putnici čekaju na prelazak. Među njima i jedna devojčica, bila je na lečenju, u Tiršovoj, u Beogradu. Na kraju dolazi red >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na kosovsku carinu.
Mladi čovek s velikom crnom lampom s mukom ulazi da vidi šta se u ovom sirotinjskom prevozu nalazi. Da bi on mogao da uđe, gospođa pored vrata, raseljeno lice iz Prištine, mora da izađe i na sedištu ostavlja svoju žensku torbu. Posle zavirivanja ispod sedišta carinik se vraća i pita:
– Je li ovo tvoja torba?
– Ne – odgovaram – ja ne nosim takve torbe!
Devojčica iza se smeje, smeje se i njena majka, smeje se i carinik, koji počinje da otvara torbu.
– Izvinite, ali ne možete otvarati torbu kada gospođa nije tu – kažem uniformisanom licu.
To je bilo previše, svi smo odmah izbačeni napolje. Kompletno izbacivanje nadgledala je Jasmina, službenica ovog punkta, Srpkinja čvrsto vezane kose i lepog lica. Pre pet dana ona je ovde Srbinu oduzela mlin za kafu star godinama.
Nošen je u Niš na popravku jer ne može sitno da melje. R. D. iz Miloševa završio je na carini zajedno sa svojim motokultivatorom, i platio carinu više nego što ta mašina košta. Jednom starcu je oduzela cveće koje je nosio na groblje za zadušnice; oduzimala hranu i piće, naplaćivala za prevoz spomenika…
Kako god, svi stojimo u redu ispred prašnjavog stola i pokazujemo stvari. Gospođa iz Prištine, uvređena i ljuta zbog svega prethodnog, kaže:
– Gospodine, morate nositi rukavice kada preturate po mojoj torbi.
– Sad sam ih oprao sapunom – odgovara uniforma.
U međuvremenu, dolazi stariji carinik i autora ovog teksta uvodi u drvenu kuću, carinsku ispostavu, i zapoveda: „Izvadi sve iz džepova!” Jasmina sa osmehom nadgleda operaciju, ona se i ranije zbog maltretiranja ljudi našla u novinama, žalbe i pokušaji da ona više ne bude tu ostali su bez uspeha.
– Odakle si ti – pita carinik.
– Bio sam iz Prištine i odlučio da sam da budem iz Prištine – odgovaram.
– Slušaj, naš mentalitet je drugačiji, mi smo druga država. Ti možeš da se vratiš u Prištinu, tamo živi nekoliko stotina ljudi…
Shvatam da ovaj politički komesar, carinik po profesiji, pokušava da me prevaspita, unosi mi se u lice, priča, pokušava da me uplaši. U mom džepu ima novca taman da uvedem grejanje u kuću, ali ne i za drva, i to je „problem” – nemam dokaz o poreklu.
Iz novčanika vadi i kopira: novinarsku legitimaciju, članske karte Univerzitetske biblioteke i Matice srpske (oko ove se posebno zadržava); gleda kopiju malog detalja sa neke sopoćanske freske…
Onda sve to prekida i okreće me prema metalnoj kutiji sa katancem, dugo i predano me prepipava. Jasmina, povremeno dođe da vidi kako proces odmiče. U hladnom kombiju napolju je dete, a i ponoć se primiče.
Islednik carinik se ponovo vraća papirima iz novčanika, gleda jedan na kojem piše: „Porodica iz Peći, Miketić Milun i Zorka”. Ćutim. Oni su pokojnici, njihova porodica me zamolila da im nađem spomenik na srušenom groblju u Peći. Nisam uspeo.
Oni do svog grada ne mogu. Na kraju stiže i papir o pretresu, na njemu samo prepoznajem svoje albanizovano ime, govorim da krše zakon, da to mora da bude na srpskom jeziku, da su obavezni…
– Na srpskom jeziku neće biti ovde, jer ja to ne dam, zaključi svoju priču i preteći mi se unese u lice.
Tu se poniženje završava ili počinje, teško je odrediti. Balkanske granice su fabrike mržnje i zla, hiljade ljudi ovde mora da čeka na svoje parče institucionalne frustracije i lične bede.
Komšijska taraba pretvorena u granicu je zlo, jer njen čuvar oseća da mu ulaziš u intimu, da gubi samostalnost, da nije svoj na svome, da izneverava ideje i zlo onih koji su ga tu postavili i dali mu platu da čuva tarabu.
Tako se balkanski plot na Merdaru između Podujeva i Kuršumlije pretvorio u gvozdenu zavesu za normalne ljude i ideje, dok kriminalci prolaze nesmetano i bez ikakve kontrole.
Iste ove prelaze prešao je Naser Keljmendi, balkanski narko bos, u njegovu torbu niko nije zavirivao. Kako je pisala „Politika”, parkirao je svoj skupoceni automobil ispred hotela „Dukađini” (nekadašnja „Metohija”), pije kafu u Peći, puši cigaretu u muštikli, oseća se kao svoj na svome, jedino njegov čuvar, kad on ode u toalet, stane na vrata i ne da nikome da uđe.
Možda bi oni Srbi koji ni do svog groblja ne mogu otići mogli da se obrate za povratak u gradove ministru Bajramu Redžepiju, koji je mirno potvrdio da Keljmendi nije više tu, „da se više ne nalazi na Kosovu”.
Kako god da se uzme, i šta god da se na njima dešava, ovi prelazi su, prema ocenama međunarodne zajednice „realnost na terenu i zadovoljavaju demokratske standarde”.
Ostalo je još da se dovedu u red Brnjak i Jarinje na severu Kosova koji bi, prema poslednjim dogovorima, trebalo da se pretvore u integrisane prelaze prema evropskim standardima..
„Ako se postave carinici, bili oni Srbi, Albanci ili stranci, na prelazima Brnjak i Jarinje, tog trenutka smo mi završili sa diskusijom oko toga šta zapravo predstavlja sever”, rekao je Oliver Ivanović i dodao „da će posle toga rešenje biti izvesno a to je potpuna i bezuslovna integracija u Republiku Kosovo”.
Tu nije kraj problema, završeno je i sa slobodom, jer će činovnik represivnog sistema na novopostavljenoj gvozdenoj zavesi, recimo, između Raške i Leposavića, početi da sprovodi svoju slobodu, slobodu svog prištinskog poslodavca, slobodu lišenu pravde i zakona, slobodu koju će nam on propisati, slobodu poniženja, na tarabama pretvorenim u fabrike mržnje i sklonište kriminalaca.
Živojin Rakočević
objavljeno: 14/10/2012
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
