Izvor: Blic, 13.Feb.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žive od nadnica i milostinje
LESKOVAC - Tek svaka druga porodica u Leskovcu ima stalna primanja, a svaka peta porodica živi u izuzetnom siromaštvu. Broj onih sa po jednim stalnim primanjem u kući bio bi daleko manji da nije penzionera, koji pomažu svoje mlado i radno sposobno potomstvo. U pet uličica Štrkovog naselja sa šezedesetak kuća, na primer, samo tri domaćinstva imaju po jedno ili dvoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zaposlenih. Ali zato ima oko 30 penzionera.
- U šerpu od šest litara stavim 700 grama pasulja i 300 grama tanke kobasice, pa sve to ukrčkam na „smederevcu". Uz malo kiselih paprika i krastavaca sve se tokom ručka pojede u slast, a večera je rezervisana za krofne ili prženice. Najteže je radnim danom organizovati jeftin doručak jer deca neće ništa od kuće nego traže da kupuju na kioscima brze hrane.
Ovako domaćica Jasmina Milenković (31) iz Vlajkove ulice opisuje jelovnik svoje šestočlane porodice sa mesečnim primanjima od 12.000 dinara, koliko suprug Kosta zaradi kod komšije metalostrugara. U toj dvospratnoj kući nekada se, pričaju Jasminini svekar i svekrva, bogato živelo. Ali, oni su ostali bez posla, pre nego se sin oženio i unučići došli, a do penzije im nedostaje još po pet godina.
U šestočlanoj porodici Milošević u ulici Zeke Buljubaše sa brojem 189 nema, međutim, ni penzionera, ni zaposlenih. Izdržavaju se od povremenog nadničenja i od prodaje sveća pored Špitaljskog groblja, a oblače od milostinje žena koje dolaze da zapale sveće pokojnicima. U proseku, dnevno žive sa po 100 do 200 dinara.
- To nije život, sestro, to je jedna velika tuga, bol do neba. Evo, pogledajte u šta živimo - razmahuje rukama glava kuće i bivši kovač Bora Milošević (59) po uskoj čađavoj kuhinji sa napuklom tavanicom i od vlage zabuđalim nameštajem.
Bora povremeno seče drva za 100 dinara ili za stari kaput. Sin i snaha, Saša i Slavica, mladi su i zdravi. Hoće da rade, ali nema gde. - Jedno vreme sam čuvala babu, ali je brzo umrla. Nudim se da čistim po kućama, da peglam, ali retko naiđem na posao jer leskovačke domaćice nemaju para za tako nešto - žali se Slavica i kao za sebe dodaje: „Svi pričaju o boljim danima, a nama nikako da svane."
Za bolje dane, kaže predsednik opštine Vladan Marinković, neophodna su radna mesta i nove investicije.
- Situacija je nasleđena i veoma alarmantna. Lokalna samouprava je prošle godine izdvojila 4,2 miliona dinara za jednokratnu pomoć siromašnim građanima, a ove godine smo planirali 30 odsto više. To je samo kap u moru, rešenje je u novim radnim mestima i investicijama i mi činimo sve da dovedemo investitore, ali ne treba smetnuti s uma da je ovo jug Srbije. Ipak, ima nade - polako se otvaraju zanatske radionice, mala i srednja preduzeća, a do kraja ove godine očekujemo otvaranje 1.400 radnih mesta u konfekciji „Kloting", mešovitog grčko-kiparskog preduzeća - optimista je predsednik opštine.
Nema posla
Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se oko 22.000 Leskovčana, a po statističarima skoro isti broj je zaposleno. To je, međutim, samo na papiru. Među njima se svakako nalaze i svekar i svekrva Jasmine Milenković iz Vlajkove ulice i bivši kovač Bora Milošević. Procene su, zapravo, da u leskovačkoj privredi realno radi i prima svoje zarade oko šest hiljada ljudi.
Stide se nemaštine
Materijalno obezbeđenje preko centra za socijalni rad je prošle godine primalo 1.250 Leskovčana, a još 1.040 ljudi je zatražilo jednokratnu socijalnu pomoć u visini od dve do pet hiljada dinara.
- Ranije su uglavnom pomoć tražili Romi, a sada je sve više Srba. Treba videti to snebivanje i tu nelagodnost, to crvenilo na licu muškarac u punoj fizičkoj snazi kad zatraži pomoć od dve, tri hiljade dinara - opisuje službenica ponašanje korisnika pomoći.
.jpg)
