Izvor: JUGpress.com, 03.Apr.2020, 09:50
Vreme straha
LESKOVAC
Leskovački sokaci vlastitu istinu saopštavaju na različitim mestima i na neujednačenim načinima. Tako, šetač, koji u ovim danima hodi čaršijom, može da razume da pogled na stvarnost nije samo ljudska kategorija: na njega imaju pravo i druge, male i u očima sveta, beznačajne stvari, koje u toj istoj stvarnosti žive.
Zbog toga, čoveka može vrlo lako da uhvati jeza, ukoliko prođe zaboravljenim >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << stazama, koje vode kroz srce drevnih borova na Hisaru. Ove šume, u svojim hodnicima i svojim špiljama, čuvaju uspomenu na leskovačku kasabu u svojoj mladosti. Ovih dana, među iglicama, kao da pulsira seta, utopljena u zlobno zadovoljstvo. Tugu četinarskih legionara je moguće razumeti. Vazduh odjekuje od vriska posečenih rođaka, koji u bližoj ili daljoj okolini, padoše pod nepodnošljivim sečivom pohlepe i testere. Zloba izvire iz osvete za ta nedela, i ona je zadovoljena u ovim vremenima, kada nikome ne pada na pamet da iz hira, sekirom mlati i ništi ono što slučaj i priroda urediše.
Svet ljudi je pokrila duboka, nenadana tama, i svest o tome se oseća u vazduhu, kraj hrapave kore ovih četinara. Vest o tome je, izgleda, stigla i do pokislih, mrzovoljnih vrabaca, koji svoje majušne dane, po ovom kasnom martovskom snegu, provode na topolama kod starog visećeg mosta. Odatle, kao da sa prezirom gledaju na prizore leskovačke kasabe: na zapušeni fabrički dimnjak, mutnu vodu Veternice i Zelenu pijacu, koja u ovim danima, ne liči na sebe. To se može reći za štošta.
Jedino napušteni psi svoju lutalačku sudbinu, i u ovim vanrednim danima, nose postojano: povijenog repa, sa tugom u očima i strahom u srcu.
Po svemu tome, reklo bi se, ne razlikuju se od ljudi, koji ulicama prolaze užurbano, bojažljivo i zamišljeno. To je i očekivano. Nije lako razumeti ovu pošast, koja iz nepoznatih, azijskih dubina, dođe ovde, u skrajnuti kutak sveta, remeteći stare navike i zablude koje se revnosno prenose sa generacije na generaciju.
Da nešto nije kako treba, može se zaključiti bez da se otvaraju novine – ukoliko na Moravskoj pijaci ne zatekne ni na jednoj tezgi ljude koji igraju šah, onda kupac može bespogovorno da tvrdi da je na delu nešto mnogo zlobnije od mrtvačke studeni koja se spušta sa planina, ili od letnje sparine, koja od leskovačkih ulica pravi iskonsku jamu pakla.
Promena se vidi svuda. Pijačne tezge su otprazne, a prodavci bezvoljni; stovarišta cementa, napuštena; mlekadžije, neprimetne; računovodstvene i advokatske kancelarije, zatvorene, a butici, krojački, kazandžijski i drugi dućani, u radnom vremenu, ograničeni. Obično živa, Niška ulica, sokak dućana, kafana i sitnih zanatlija, sada podseća na put kojim se ređe ide. Ona je, kao i sve druge gradske ulice, obavijena oporim zadahom slutnji i prikrivenog straha. Ljudi su oprezni, gledaju sebe i svoj posao, u većoj meri nego inače, tako da su i gužve retke. Osim ako se čeka na red u pošti, bankama, apotekama, mesarama i ribarnicama.
Kada se pojavi nepoznato, kome se ne vidi ni jasan povod, ni predvidiv svršetak, u ljudima se budi strah. On je utoliko veći ako to nepoznato predstavlja pretnju, zlu perfidnost koja čoveka polagano tera na put borbe za samoodržanjem, o kojoj su pisali mnogi, a koju doživljava još veći broj ljudi koji u redovima, po martovskoj bljuzgavici, čeka na kilo svinjskih krmenadli ili na oval pečenog oslića.
Ovo su, u umovima ljudi, nesigurna vremena, pa se osećaj sigurnosti postiže nabavkom onoga bez čega se u nepredvidivoj sutrašnjici, ne može ili ne želi.
Dok kasni martovski sneg šapuće tišinu, leskovačka kasaba diše na škrge. Tako, zatvaranje starih gradskih kafana, vide boemi i vinopije, kojima ni pusta autobuska stanica, ni prazni železnički vagoni, ne kazuju da nešto sa ovim svetom, u ovom trenutku, nije kako treba, kao što to čine ugašena svetla, spuštene zavese i podignute stolice kafana, tih slavnih institucija od starine, u kojima su mnoge životne priče, na dobro ili loše, skovane.
Vreme teče van svog uobičajenog ritma. Jedini koji su u tome izuzetak, jesu leskovački radnici, koji u fabrikama krune svoju životnu energiju na način na koji su to činili i do sada. Za njih, epidemija nije donela odmor na bezbednoj udaljenosti od gužvi i stigmatizovane fizičke bliskosti: koronavirus nije samo naziv zaraze, već i nebrige stranih gospodara, koji svoja postrojenja u leskovačkoj kotlini, posadiše.
Radnike, to brine. Svakoga dana slušaju o zaraženima koji se množe, o mrtvima, kojih je sve više, i o sudbini sveta, koja nije tako prozirna kao do pre nekoliko nedelja. Tera ih na brigu i eventualna obustava rada, jer je do uha običnog čoveka već došao zao glas o masovnim otpuštanjima u drugim fabrikama, jer prestanak privređivanja, znači i prestanak mogućnosti da se obrće kapital, te da se radnicima isplate zarade. Sve to, Leskovčane iz radničke klase, ovih dana, tišti. Zbog svega navedenog, strahu se suprotstavljaju oprobanim mehanizmom. Ćutanjem, trpljenjem, i nadanjem.
U tome smo ovih dana svi jednaki. Kakav drugačiji i biti? U vremenu vaskolikih ličnih i društvenih žrtvi, ograničenja, kazni i bolesti, na pojedincu je da to istrpi i da se nada da neće biti dugog maha. Svanuća poslednjih nedelja nas podsećaju na vrednost stvari o kojima nismo ni razmišljali. Vrednost slobodnog kretanja i druženja, pijanki i fudbala, putovanja i dalekih, dalekih, lutanja. Na sve to ćemo gledati drugim očima, kada sve ovo bude prošlo. A proći će.
Jedino nesalomiva želja pojedinca ne sme nikada da prođe. Tome treba da posvedoče dani koji će, u sablasnoj monotoniji, svitati u naredno vreme. Nada će ogrnuti svoje novo ruho, a u njemu će biti utkane najlepše želje od starine. Samo da su nam porodice dobro.
To je ono najvažnije.
Aleksandar Stojanović
Vreme straha
PodeliteKlikom podijelite na Facebooku(Otvara se u novom prozoru)Podijeli na Twitteru (Otvara se u novom prozoru)Kliknite za slanje e-pošte prijatelju(Otvara se u novom prozoru)Kliknite kako bi podijelili na Skype-u(Otvara se u novom prozoru)
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
