Izvor: Politika, 05.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vratiti srce Arčibalda Rajsa
Poslednja želja dr Rajsa bila je da njegovo srce bude među hiljadama hrabrih srpskih ratnika
Vranje, Leskovac - Članovi Društva prijateljstva manastira Hilandara „Sveti kralj Milutin" iz Pčinjskog i Jablaničkog okruga su posle posete spomen-crkvi i spomen-kosturnici izginulim srpskim ratnicima u Prvom svetskom ratu na Kajmakčalanu odlučni da se povede organizovana akcija za očuvanju i zaštitu ovog izuzetno značajnog istorijskog spomenika. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kako za naš list kaže Bratislav Ranđelović, predsednik, Društvo će putem svojih advokata preko međunarodnih faktora i organizacija zatražiti da se u mermernu urnu vrati ukradeno srce dr Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja Srba. – Članovi Društva prijatelja man
– Poslednja želja dr Rajsa bila je da njegovo srce bude među hiljadama hrabrih srpskih ratnika. Dr Arčibaldu Rajsu je želja uslišena i njegovo srce se sve do Drugog svetskog rata nalazilo u mermernoj urni, kad su je bugarski fašisti polomili i odneli asrce sakrili. Uputićemo zahtev da se srce vrati tamo gde mu je mesto, kaže Ranđelović i dodaje:
–Naši preci iz Drinske divizije, Sedmog puka Dunavske divizije i Dobrovoljačkog odreda su od 12. do 30. septembra 1916. osvajali Kotu 2525. To je današnja Kota 2521, jer su jaka topovska razaranja u Kajmakčalanskoj bici prosto „pojela” četiri metra planine. Osim orlova visoko na nebu je ruina od bolnice Arčibalda Rajsa. Tu je granica između današnje Makedonije i Grčke.
Kapela na Koti 2521 odiše dostojanstvom i ponosom, ali godine nebrige i neoprostive lakoće zaboravljanja sopstvene istorije napravile su od ovog svetog mesta ogledalo nas samih. Na stratištu je spomen-kosturnica, gde je samo Drinska divizija imala 3.804 vojnika izbačena iz stroja, ozidani sarkofag, koji je kao i čitav spomen-kompleks već u stanju ugroženosti. Krst na kapeli samo što nije pao, Pupinova zvonara ne radi, kapela prokišnjava.
Grupa Grka nešto radi na svojoj strani granice. Jedan Makedonac iz Bitolja je sa sobom poveo porodicu. Došli su, kaže, da odaju poštu oslobodiocima njegove „tatkovine". Sramota ga što makedonske vlasti ne čine ništa da pokažu poštovanje prema onima bez kojih danas Makedonija ne bi ni postojala. A, onda malo srpsko vojničko groblje u Skočiviru zaraslo u drač i korov. Na srpskom vojničkom groblju u Dobrveni stotinak spomenika s kojih je nevreme izbrisalo svaki zapis, osim onog glavnog – da su tu svoje kosti ostavili vojnici ne stariji od dvadeset leta, uglavnom Kragujevčani. Kao da se u ovom bespuću još uvek čuje lelek majki koje nikada nisu stigle do grobova svojih prerano poginulih sinova. Od zgrade Vrhovne komande u Baču ostao jedva jedan zid, i on pretvoren u javni nužnik, veli Ranđelović i nastavlja:
– U Bitolju su i dva vojnička groblja. Francusko i Vojničko (srpsko). Na impozantnom spomeniku dominiraju reči zahvalnosti francuskim junacima „poginulim za Francusku i Srbiju". Na manje od kilometra nalazi se i Vojničko groblje. Tako stoji na natpisu iznad ulaza. Groblje je još neograđeno. Velika kapija od kovanog gvožđa odneta je ili ukradena. Tu je i balega koju su ostavile krave Albanca čija je štala u blizini. Nema nikakvih oznaka da je to srpsko vojničko groblje. Na nekoliko grobova osim imena i činova srpskih oficira kojima su na slikama, svima redom, oskrnavljena lica, ne svedoči da ovde leže kosti srpskih junaka. Na 1331 krstači samo brojke, bez ijednog imena i prezimena, kako je red i kako je to na većini vojničkih grobalja, kaže Bratislav Ranđelović i dodaje da je na nama, a posebno na srpskoj državi da odluči da ili ćemo održavati spomenike ili ćemo priznati da nismo dostojni svojih predaka koji su zadivili svet.
A. Davinić
[objavljeno: 06/04/2009]
Pogledaj vesti o: Leskovac, Vranje
.jpg)
