Izvor: juGmedia, 19.Mar.2017, 12:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varošica Vučje, selo avetinjskih fabrika
"Sve do sredinom 1995. godine bili smo najveselija varoš u Srbiji. Imali smo, fabrike, bazen, restorane, supermakete, hotel Vlajnu na Kukavici, legendarni restoran “Supovo” i “Pesmu leta” sa velim estradnim zvezdama. Ceo Leskovac se kod nas provodio"
Varošica Vučje podno Kukavice sa 2.800 stanovnika je nekada imala veći broj zaposlenih u sedam fabrika, nego broj stanovnika, a danas je to mesto sa avetinjskim >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << fabrikama i dimnjacima bez dima, mesto sa ljudima bez osmeha.
„Sve do sredinom 1995. godine bili smo najveselija varoš u Srbiji. Imali smo fabrike, bazen, restorane, supermakete, hotel Vlajnu na Kukavici, legendarni restoran “Supovo” i “Pesmu leta” sa velikim estradnim zvezdama. Ceo Leskovac se kod nas provodio. Ništa od toga nije ostalo, samo jedan market i jedna prodavnica. Vučje je postalo okamenjeneo ruglo, postalo selo„, pričaju Julijana Nikolić i Suzana Marinković.
Vučje i jeste bilo selo dok u njega dvadesetih godina prošloga veka nije stigao tekstilni inženjer Laza Teokarović, školovan u Londonu.
VERA Rodila se nova nada kada je na nedavanom predizbornom mitingu u Leskovcu Premijer Aleksandar Vučić obećao novu fabriku u Vučju.
U centru, pored tihe Vučjanke sa mekom vodom, podigao je tekstilni gigant sa velelepnom vilom u fabričkom krugu, a narednih nekoliko godina za sebe, svoju suprugu i sina napravio još dve vile u kojima su gostovali i predsednici vlada. Izmenio je i kasabski izgled centra Vučja, sagradivši niz kuća za svoje radnike i dve dugačke dvospratnice – “Kolonije”, olimpijski bazen, restoran za radnike i za građanstvo.
Taj centar i danas stoji onakav kakvog ga je Laza ostavio kada su ga partizani strpali na desetogodišnju robiju kao narodnog neprijatelja. Razlika je samo u tome što je sve propalo i sve sklonu padu, osim nekoliko kućica otkupljenih devedesetih godina prošloga veka.
„Ovde uspravno stoje samo dva partizanska spomenika, a Laze se više niko i ne seća. Eno one vile lepotice, samo što se ne stropoštaju nekome na glavu“, priča Mladen Ilić iz obližnjeg sela čiji je deda radio u Lazinoj fabrici, pokazujući rukom na taj zakatančen skup fabričkih pogona sa zjapećim vratima oivičenim korovom.
Stari izgled centra iz Lazinog doba „poremetio“ je samo kružni tok
Vučjanci su, zapravo, imali sreću posle rata jer je je pored otete Lazine fabirke podignito još nekoliko. Jedna od njih bila je i “Porečje”, poljoprivredni gigant sa bogatim zasadima voća, koji je pored 300 radnika okupljao još 2.000 kooperanata, pa je ovaj rodni kraj nazivan i “Srpskom Kalifornijom”.
I “Porečje” ne radi, u stečaju je. Tridesetak radnika godinama čeka kupca.
Restoran koji je podigao Laza Teokarović dominira u centru Vučja
Mlađi Vučjanci, uglavnom bez posla, kažu da im se život odvija u jednoj kafani i 3 kafića i u Domu kulture.
„Navikli smo, za bolje i ne znamo, ne pamtimo te slavne dane“. komentariše dvadesetogodišnja Suzana.
Ipak, u celoj priči ima i jedna dobra stvar, tvrdi Dragoljub Stanojević, bivši radnik Lazine fabrike koja je posle rata dobile ime “Vučje”.
„Svi smo se vratili u naša sela. Podigli smo voćanjake, kupli mini hladnjače, pa sada sela oko Vučja više liče na varoši nego samo Vučje„, veli Stanojević, koji kaže da okreće glavu kada prođe pored bivše fabrike.
Zgrada Kolonija
Jedina svetla tačka je, slažu se svi, živopisni kanjon Vučjanke, na kojoj još radi hidroelektrana iz 1905. godine, prava turistička atrakcija, ali i pre dve godine uređeno kupalište i izletište ispod nje. „Mi zapravo živimo za tri letnja meseca jer Vučjanka tada postaje naš centar sveta„, pričaju mladi okupljeni ispred Doma zdravlja.
Milica Ivanović
