Izvor: Politika, 18.Nov.2010, 23:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tranzicija
Dobro, hajde onda da probamo nešto ljuto kinesko
Leskovac je nekada bio poznat po tekstilnoj industriji. Mali Mančester, tako su ga zvali. Svake godine u njemu je održavan međunarodni sajam tekstila. Svet je dolazio u Leskovac. Te 1974. otac je pričao kako bi hteo da kupi neki kvalitetan strani štof za odelo. Takav je našao u Nemačkoj da bi nam sav srećan pokazao kako je štof dobar jer je od prirodnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << materijala, a ne gužva se. Moje oduševljenje i očevo razočaranje su bili jednaki kada sam mu rekao da je na unutrašnjoj strani rolne utisnuto ime našeg grada. Sutradan kao i svakoga jutra pri odlasku u školu pridružujem se reci radnika farmaceutske, hemijske, mašinske i tekstilne industrije. Pešaci, biciklisti, novine pod miškom, štipaljke na levoj nogavici. Ponosan na te ljude i fabrike, tako sam se osećao.
Trideset šest godina kasnije moje mesto se topi, od sajmišta i fabrika tekstila ostali su oronuli kosturi, sive zgrade sa starim praznim prozorima i stalno novim predizbornim plakatama čekaju neki buldožer da prekrati muke. Sve se promenilo samo bivša radnička klasa i njihovi nezaposleni potomci i dalje pedališu one iste samo sada zarđale bicikle. Kada ih gledam, kao da pokušavaju da njima nekako izađu iz tranzicije.
Kina, početak novembra 2010. Preko Šangaja, do obližnjeg malog grada. Kinezi kažu ,,mali” jer ima ,,samo” osam miliona stanovnika. Moja zemlja stala bi u jedan grad. Kina u usponu, prva zemlja koja je izašla iz recesije, kineski predsednik proglašen je najmoćnijim čovekom na svetu. Svuda se gradi, niz fabrika pored puta, ekspanzija kineskih i zapadnih produkata na svakom koraku. Gde god čovek ode automatski poredi nas i njih. Ono što se meni kao detetu urezalo u sećanje su slike sa TV-a da cela Kina vozi bicikl i da svi Kinezi nose radna odela po kojima ih najbrže razlikujemo od Japanaca. Sada su bicikle zamenili ,,X3”, ,,Q7”, ,,SLK” i ostale drumske aždaje. Sve što se proizvodi preselilo se u Kinu.
Moj domaćin je naučnik svestan snage i samopouzdanja svoje preporođene zemlje koja ga eto posle 15 godina iz Amerike vratila da nastavi svoj rad kod kuće. Elem, vratio se u jednopartijski sistem, kaže to više voli jer višepartijski dovodi do krize a previše partijski do haosa. On pripada novoj generaciji koja nosi ,,ralf loren” odeću, stalno navodeći nove institute i projekte, završeni tehnopolis na milion kvadratnih metara, nove mogućnosti i šanse Kine i njega samog.
Pita me o Titu i Jugoslaviji.
Kažem bila jednom jedna lepa zemlja.
Kaže šteta. Jugoslavija je bila jaka i poštovana zemlja. Od jedne velike zemlje nastade toliko malih. Tvrdi da bi nekima odgovarala propast Kine kao što im odgovara propast Jugoslavije. I mudro, onako kineski zaključuje: velika zemlja veliki zalogaj, mala zemlja... Kad smo kod zalogaja, pita da li volim ljutu hranu? (He, he, misli u sebi).
Volim. (Pa ja sam iz Leskovac).
Dobro, hajde onda da probamo nešto ljuto kinesko. (He, he).
U levoj ruci drži iphone, u desnoj ku-aizi (štapići za jelo). Srče on, srčem i ja, šmrče on, šmrčem i ja, ali nismo poklekli pred hranom koja ima više crvenih ljutih plodova nego bilo čega drugog. Čelo mu orošeno znojem. Znojim se zbog štapića koji ne slušaju ali sam zahvalan domaćoj kuhinji na podarenom imunitetu. Zahvalan sam i domaćinu jer kroz njega vidim toliko razlika ali i sličnosti između istorija, padova i uspona naše dve zemlje. U tome vidim nadu za nas. Ako je kineski put uporno i sistematski radio na uništavanju moje dečačke iluzije o njima, možda može i naš tranzicioni put da nađe pravi izlaz iz kružnog toka.
Stižem kući, tamo gde je nekada bila modna kuća sada je kineska robna kuća, tamo gde je nekada bio ,,Mašinoteks” sada je kineski tržni centar. Vreme neuobičajeno lepo za novembar. Bicikli na sve strane.
Miodrag Stojković
objavljeno: 19.11.2010.
.jpg)
