Izvor: juGmedia, 13.Jan.2018, 16:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tenderovanje
Leskovac već nekoliko godina liči na veliko gradilište. Započeta je ili završena rekonstrukcija čak preko 40 gradskih saobraćajnica, ali lokalnu samoupravu, sa izvođačima radova, konstantno muči jedna te ista muka: probijanje rokova.
I sam gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović je to priznao pre samo nekoliko dana nakon pisanja Jugmedie da je rok završetka radova na prvom delu Svetoilijske ulice probijen, >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << iako je direktor JP „Urbanizam i izgradnja“ Milenko Milenković pokušao da ubedi javnost kako ti rokovi zapravo i ne moraju da se poštuju.
On je istakao da se lično na njegovo insistiranje izvođačima konstantno pišu kazne i da plaćaju penale čak i do 20 posto, i naglasio da u Leskovcu trenutno ne postoji kvalitetna firma koja sve to može da izvede kako treba.
„Iza nikoga ne možete da stanete i javno garantujete da će od početka do kraja da izvede radove kvalitetno za ono za šta su prošli na tenderu“, rekao je Cvetanović.
Velika je konkurencija, objašnjava, da bi dobili posao smanjuju realni broj dana potreban za završetak radova, samnjuju cenu, a onda kada krenu sa radovima, svesni su da to ne mogu da ispune.
„Da bi neki ljudi dobili posao idu sa minimalnim rokovima i minimalnim cenama, a onda se ne uklapaju i onda je neko drugi kriv. Ali je zato na nama da stalno vršimo pritisak i da im damo negativne reference“, poručio je gradonačelnik.
A MOŽDA BI PROBLEM TREBALO SASEĆI U KORENU
Neretko se dešava da najjeftinija ponuda kasnije budžet grada košta mnogo skuplje, a ipak, tom šablonu pribegavaju sve lokalne vlasti od 2000-te do danas
Istina je da se na samom tenderu uglavnom biraju oni koji ponude najnižu cenu za izvođenje radova, što ne znači da je ista ponuda i najkvalitetnija. Ne malo puta, dešavalo se da velike javne nabavke i ogromni poslovi budu povereni malim firmama koje sem par zaposlenih i radnih kancelarija nemaju nikakve resurse. Mašine i potrebnu opremu pozajmljuju od gigantskih firmi koje su godinama u poverenom poslu.
Interesantno je i to da te velike firme konkurišu za isti posao, i to sa nešto većom ponuđenom cenom, ali tenderska komisija na kraju ipak odabere ponuđača sa najnižom cenom za izvođenje radova, ne razmišljajući mnogo o tome na koji način će oni biti i izvedeni.
Zbog toga se često dešava da radovi na određenom objektu ili saobraćajnici u gradu u najmanju ruku kasne ili su loše izvedeni.
Praktična provera onih preduzeća koja konkurišu se najčešće ne vrši na terenu. Sa druge strane, istine radi, komisija prilikom izbora ovakvih izvođača radova ne krši zakon. Ali je suštinau tome da se posao završi na vreme i na kvalitetan način.
I tako je već godinama, a prvi drastičan primer desio se još pre devet godina sa Ulicom Stepe Stepanovića koja pune dve godine nije služila svrsi, jer je grad još 2009. godine, ne vršeći praktičnu proveru na terenu, za izvođača izabrao, tada još uvek društveno preduzeće, PZP Vranje – isključivo zbog naniže ponuđene cene. Zbog nemogućnosti da završe posao, i to godinu i po dana nakon započetih radova, grad sa ovim preduzećem raskida ugovor i angažuje drugo preduzeće da završi započete radove na rekonstrukciji ulice.
Problem je u nedorečenosti samog Zakona o javnim nabavkama i pratećih zakonskih propisa koji ne definišu i ne prave razliku između onih koji su ozbiljni izvođači i onih koji se tu pojavljuju iz raznoraznih razloga.
Odredbama 44. i 45. člana Zakona o javnim nabavkama propisani su određeni uslovi koji moraju da ispune svi oni koji se javljaju na tender. U tom smislu, stoje norme da je svaki ponuđač dužan da dostavi određene dokaze da raspolaže određenim poslovnim kapacitetima, kadrovskim, a pre svega tehničkim.
Tako, na tim tenderima imamo firme koje su godinama ulagale u opremu i obavljale te poslove, ali i one koje imaju određene ugovore o zakupu ili poslovnoj saradnji sa nekom drugom firmom, što je takođe potvrdni dokument na konkursu da oni raspolažu određenim tehničkim kapacitetima.
To nije isto. Imati na korišćenje i imati u svom vlasništvu, nije isto. O tome bi svaki naručilac trebalo da vodi računa. To nije pitanje samo cene, to je pitanje uspešnosti posla. A sam pojam „raspolaganja“ je vrlo rastegljiv.
I ŠTA ON ZNAČI?
Nije najniža cena i napovoljnija ponuda. Sam zakon govori o najpovoljnijoj ponudi. Ona nije samo u ceni.
Cena može biti niska, ali ako u svemu tome imate izvođača koji je nesolidan, za koga svakako sumnjate da će izvršiti svoj posao ili neće odraditi sve ono što je propisano tenderskom dokumentacijom, onda bi trebalo da stvorite mehanizam, kao državni organ, kao onaj koji troši narodne pare, da proverite unapred izvođača, da ustanovite da sve to baš i nije tako, kako se „šminka“ u tenderskim ponudama.
