Izvor: juGmedia, 07.Dec.2016, 09:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TOJAGA
Bojan Tojaga je bio direktor “Porečja“. Trenutno je na mestu direktora ALER-a. Obavljao je dosta odgovornih funkcija, obavljao ih dobro, čisto i savesno. Poznata je gradska faca. I, dok sada čita početak ovog teksta, uvućiće se u njega sumnja i da li je dobro da ima tako puno u medijima. Preko ALER-a učestvovao u mnoštu projekata koji su bitni za infrastrukturu grada Leskovca, brojne konferencije, poneka emisija na TV-u. Sad još i kolumna. Ne znam da li ću ga razočarati ili obradovati, ipak, i pored toga što mu je jako teško naći manu, mislim da je prezime Tojaga rezervisano kao pojam za nekog drugog, nekog njemu veoma bliskog. Brat Goran, doktor. Osoba koja je zamenila Topaonicu u rečniku Leskovčana. Osoba koja je gotovo u stalnom štucanju. Nema tog Leskovčanina koji nije bio “poslat” kod doktora Tojage. U neku ruku, meni je žao što stvarno nisam i otišao ponekad da olakšam dušu. Psihoterapeut je zanimanje koje je nezasluženo na margini leskovačkog, takođe i srpskog društva. A, Goran Tojaga je vrhunski terapeut, i neko ko sa pravom treba da bude ponos grada. Kako je sve počelo? Davne 1958. u naselju Severni blok, roda je donela Gorana. Nije dugo živeo tamo, već posle nekoliko godina, njegovi roditelji dobijaju stan u novoizgrađenoj zgradi Južnog bloka. Tada moderna i luksuzna zgrada, enterijer i eksterijer koji su bili ispred svog vremena za leskovačke prilike, zauvek su utisnuli dozu hedonizma u život malog Gorana. Još je jedan pečat iz tog perioda odredio njegov dalji put. Naime, i pored velikog broja dece sa kojom je odrastao u komšiluku, ostala mu je urezana slika kako gotovo da nije bilo nijedne devojčice u kraju. Dok su sukobi izmedju naselja uglavnom nastajali zbog fudbala, prestiža, pukog odmeravanja snaga, njihovi su ratovi svi bili Trojanski. Možda nisu sve devojke bile Jelene, ali dečaci iz Južnog bloka su se morali boriti za svoje izabrane dame. Od tog vremena, Goran Tojaga daje sve od sebe da pronikne u tajnu ženske lepote. Da li je uspeo? Teško! Da li će prestati da traži odgovor? Nikada. Pored žena, veoma važna strana u njegovom životu je učenje i stalno usavršavanje. Opet ta škola pored reke, opet Svetozar Marković, opet ti hodnici kroz koje je jurio i Tojaga. Projurio kao đak generacije. Odatle u Gimnaziju, prirodno matematički smer. Upada u odeljenje od 42 učenika, od kojih je bilo 40 Vukovaca. Kakva su to bila vremena, najbolje ilustruje činjenica da je na kraju, IV godinu završilo svega 20 njih, od toga 8 odličnih, bez ijednog Vukovca. Najbliži je možda bio baš Goran, ali mu Pertate nije zaključio peticu. Iako su se godinama nadmudrivali, iako je i Tojaga odneo neke bitke, profesorova je na kraju bila poslednja. Pamti i Bapku, profesorku istorije, sam početak školovanja. Prvo pitanje koje je dobio od nje, bilo je: Ko je napisao knjigu “Gospoda Glembajevi”. Kao iz topa stigao je odgovor – Krleža.. Sledeće što je čuo - “Da li je živ?”. Kako nije znao odgovor, tražio je logiku. Jedino što je imao, bio je taj naslov knjige. I on ga je odveo u potpuno drugi vek. Nakon kraćeg razmišljanja, odgovorio je da nije. Ismejan pred celim razredom, dao je sebi zadatak da će znati svaki podatak knjige iz istorije. Profesorka nije htela da ga ozbiljnije ispita sve do pred kraj školske godine, čekala je da se nakupi što više lekcija. Ipak, bio je spreman, i naterao Bapku da posle 10 godina, ipak, teška srca upiše 5. Bavio se pomalo manekenstvom, putovao, upoznavao zemlju. U to vreme, u Leskovcu je vojsku služio i jedan Vlada iz Zagreba. Po skoro svemu običan momak, sem što je bio veliki zaljubljenik u mačevanje. Zajedno sa još par entuzijasta Leskovčana okuplja ljude i zajedno organizuju mačevalački klub. Goran je počeo da trenira u tom klubu, a obučavao ga je advokat Aca Ruka, koji je bio tehnički trener ekipe. Goran, s druge strane, nije bio običan momak. Trenirao je, trenirao i samo trenirao. Patentirao je i svoj udarac, do tada nepoznat mačevalačkim znalcima. Pet godina nije izlazio na takmičenja, tri godine je po par sati dnevno vežbao samo taj jedan udarac mačem. Kao anonimus odlazi na Kup Maršala Tita. U rasparenoj opremi očekuje ga 8 borbi do finala. Prva borba, 5:0 za Tojagu, druga isto, treća isto…Odjednom, mladi Leskovčanin skreće pažnju na sebe jer u finale stiže bez i jednog izgubljenog poena. Tamo ga očekuje glavni gazda, Nebojša Cvetković, četvorostruki prvak Jugoslavije, olimpijac. Meč nije dobro pošao po našeg junaka, posle nekoliko minuta borbe već je bilo 4:0 za šampiona. Tada na scenu stupa čuveni Tojagin udarac. Cvetković se teško oporavljao od šoka i vrlo brzo je bilo 4:4. Publika euforično navija za Tojagu, mačevi prolaze jedan pored drugog i udaraju istovremeno u protivnike. Sudije presudjuju u korist Gorana Tojage i nastaje prava ludnica u hali. Proglašen je za najboljeg učesnika takmičenja, a koliko je ono bilo značajno najbolje govori podatak da je tada na rang listi(nešto slično današnjim teniskim) sa 1256 pre, stigao na 8 mesto posle. Kakav standard je sport u Leskovcu uživao može se videti i iz priprema mačevaoca, klub je svake godine išao u Vislu (Poljska). O putovanjima širom zemlje i inostranstva na takmičenja ne treba trošiti reči. Klub je napustio posle sukoba sa Mišom Prdom. Upisao je Medicinski fakultet u Nišu i završio ga u roku. Niš mu kao grad nije donosio uzbuđenje i kaže da je u Leskovcu društveni život bio za klasu bolji. Najupečatljiviji trenutak na fakultetu koji pamti nije vezan direktno za njega. Naime, profesor Petković koji je njemu predavao, pričao im je podatak o sebi. Kada je odgovarao kod čuvenog profesora Trapinca, on mu je dao za ocenu 11. Rekao mu je da on toliko bolje zna od studenata sa ocenom 10 da ne može pravilno da ga oceni. Kako nije bilo lekara na tržištu rada, mogao je odmah posle diplome da obuče beli mantil. Nije žurio za životnim pozivom, uzeo je predah i tri meseca obilazio skijališta na Balkanu. Nakon toga ulazi u Leskovčku Bolnicu. Prva plata odlazi na Lakostinu trenericu.Najviše ga je zanimala estetska hirurgija, međutim nije je bilo, tako da je morao birati između ginekologije i neuropsihijatrije. Anesteziologija mu je vazda bila dosadna, i plašeći se da se ne veže stalno za nju preko ginekologije odlazi na neuropsihijatriju. Završava brojne edukacije iz psihoterapijskih pravaca (bihevijalna terapija, autogeni trening, radiks terapija, transakciona analiza…). Nekim čudom završava među 16 lekara iz Jugoslavije koji ulaze u projekat Integrativne geštald terapije, pod pokroviteljstvom Fric Perls Instituta. Projekat je trajao 10 godina i bilo je uključeno stotine ljudi širom sveta. Prvih pet godina lekari su analize i terapije vršili na samom sebi. Svake godine okupljali su se po 6 dana u Zagrebu i 15 dana na ostrvu Dugi otok. Pre nego što počne specijalizaciju u Beogradu početkom devedesetih, ostaće upamćen i obračun žurkama sa Radetom Hisarcem. Te žurke se prepričavaju i dan danas poput onih iz Diskoteke 54. Po završetku specijalizacije, iznajmljuje auto u Beogradu, što je bilo zaista retkost, i sa njime dolazi u Leskovac, odakle sa drugovima odlazi u Grčku. Grčku su toliko zavoleli da im postaje druga kuća. Jednom su proveli mesec dana na Skijatosu u vili blizu aeorodroma. Još jedna anegdota, prvog dana, ne znajući da mlazni motori aviona imaju ogromnu izduvnu snagu, bivaju oduvani zajedno sa svim stvarima koje su se nalazile pored njih. Početkom devedesetih pravi i prvu privatnu grupu u Leskovcu psihoterapijskog tipa. Sačinjena je od deset osoba i trajala je šest meseci. Držao je kafiće i raznorazne firme ali su nesuglasice sa ortacima uticale na to da ne doživi katarzu kroz privatni biznis. Postaje poznat i po stilu oblačenja. Crni duži kaput, Versaće kožne pantalone i košulja, zalizana kosa sa jedno pola kile gela, i tamne naočare. Jednom prilikom u bolnicu je došla žena tražeći kožnog doktora. Dok su joj objašnjavali da je kožno odeljenje u drugom pravcu, ona im je rekla da se nisu razumeli, njoj treba “doktor za glavu”, naš Tojaga. U srednjim godinama ozbiljnije se bavi dizanjem tegova i u veteranskim kategorijama osvaja puno medalja u kategorijama powerlifting i klasično dizanje. Ima ćerku Saru, koja je trenutno na Fakultetu za bezbednost. U trećem je braku, sa prelepom Tatjanom. Dok sedi zavaljen u kožnu fotelju svoje kancelarije verovatno još uvek razvija filmove o velikim poslovima, ipak, veliki broj onih kojima je pomogao kroz psihoterapiju i terapiju lekovima vraćaju ga na onaj zadatak zbog koga je i upisao Medicinski fakultet, vraćaju ga među obične ljude, nas Leskovčane, vraćaju ga da pomogne, da vrati društvu. Živote nije spasavao samo u bolnici. Dolazio je stalno u “SRC Dubočica” na plivanje posle treninga u teretanu. Dok je plivao primetio je čoveka na dnu bazena. Brzo je reagovao, pozvao spasioca i zajedno sa njim ga odvukao na suvo. Tamo mu pružio svu medicinsku pomoć do dolaska hitne, a zatim i njima dao savet da ne pogreše sa terapijom. I pored pomalo detinjastog pogleda na svet, i pored “american way of life”, postoji ogroman intelekt, ogromno znanje o hardveru i softeru mozga, postoji ozbiljnost kada treba, autentičnost, želja za unapređenjem i kada bih svojoj deci mogao da biram mentora, uz još nekoliko osoba koje poznajem, mesta bi bilo i za njega. Goran Tojaga. (Kraj) Vest TOJAGA se pojavila prvo na juGmedia.
