Izvor: JUGpress.com, 30.Jun.2023, 08:16
Susret sa pesnikinjom iz Karađorđevca: Stihovi u brazdama života
LESKOVAC Susret je bio slučajan, tamo gde sigurno ne biste očekivali da je osoba, koja stoji za tezgom i prodaje jagode zapravo – pesnikinja! A upravo je tako bilo na Zelenoj pijaci na Niškoj ulici- jagode i ono što sa suprugom proizvodi na njivi, prodavala je zaista pesnikinja. Kaže da se zove Dobrila Marinković, da živi u Krađorđevcu, nedaleko od Leskovca, da je završila srednju ekonomsku školu, ali da se oduvek bavi poljoprivrednom proizvodnjom, udata je, suprug Siniša >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << Marinković je njena najveća podrška u svemu, imaju dvoje dece – ,,ćerka udata, ima dva sina ( baba sam postala u 40-toj) i sina od 11 godina…,, i smatram da smo idealna porodica, Bogu hvala!’’ Nije slučajno da nam u svetu književnosti iznenadni slučajni susreti postanu putokaz do onih brazda života iz kojih niču nadahnuti stihovi, a pesnik ih ,,za svoju dušu’’ beleži kao– emocije na papiru. A mi se, čitajući to što je ispisano ,,emocijama na papiru’’ pitamo – iz kojih to brazda niču slike i priče koje nam stihovima ispisuje pesnik. MILO MOJE
Sunce moje, od ljubavi tkano,
od niti nevidljive, u srcu ušuškano.
Rodila te majka u skute proleća,
u bašti, šarenih leptira i poljskog cveća.
Pod senkom kestena oči ti ljubila,
pod granom jorgovana kose češljala.
Vilinim haljinama lice ti pokrivala,
pčelinjim nektarom ustašca natapala.
Dobre vile ti u dušu uletele,
pčele radilice na ruke sletele.
Oči su ti zeleni list kestena,
kose opojni miris jorgovana.
Zato si mi, sunce, vredna vrednica,
zato si mi, mila, vila Dobrica.
Očima sjajne zrake umiruješ,
u dugoj kosi severac smiruješ.
KAO NEKAD
Znaš li da je, kao nekad, proleće poranilo?
Osećaš, kao i ja, poznatu toplinu, zar ne?
I ovaj mart je isti, k'o i godine neke
kada smo, bezbrižno brojili, zvezde daleke.
Prohladno, prolećno veče i sada se javlja,
predivne uspomene, obraze rumene,
grejem ruke, ispod bluze tvoje
i, opet, osećam prste na obraze moje.
U pravom trenutku, govoriš reči poznate,
kada sam ljuta, sa osmehom: “u redu je!”
Kada sam tužna, snažno: “ovde sam!”
Kada sam srećna: “zbog tebe i ja sam!”
I sve je kao nekad, miris prolećne kiše
i prvi zumbuli u bašti i vetar isto diše…
Miluješ mi sede u kosi i bore na licu,
ušuškavaš svoju nasmejanu spavalicu.
Za nas, vreme stalo je i ne teče,
iskustvo nas je naučilo da verujemo,
razumemo, da praštamo bez reči i izuzetka,
da pogledom osećamo ljubav iz početka…
I sasvim neočekivano, našu radoznalost za pesme kojima nas daruje, Dobrila nas uvodi u priču o svojoj babi Vidi, uz koju je odrasla i za koju kaže da je sve što zna od nje naučila. Pa sada i nama, kao u amanet, prenosi ono što joj je baba Vida govorila, a ustvari su to iskonske mudrosti naših predaka da ono što je najlepše u nama i svoj trud koji, sa motikom u rukama, duboko nagnuti nad oranicom unosimo u brazde života i kao nauk čuvamo i prenosimo budućim generacijama. I na toj brazdi pesnikinja zapisuje: HLEB "Čekaj, ne krši ga, neka mu ode duša na oranje"- govorila je moja baba Vida, uvek kada sam htela da lomim vruć hleb. Čini mi se da i sada osećam miris, a misli mi se vrate mnogo godina u nazad... Vruć hleb, tek je izašao iz rerne, a baba ga prska hladnom vodom, prekriva belom krpom, vezenom na cvetiće, koja je imala samo tu namenu i ni za šta drugo se nije koristila. Kroz krpu izlazi para, širi miris i ulazi u nozdrve izazivajući glad, pa čini se, ceo hleb da pojedem i to bi mi malo bilo. I dok čekam da mu "duša ode na oranje"., krišom, ispod krpe, lomim okrajak, hrskav i mirisan od masti što je tepsija bila namazana, samo hleb, ništa mi više ne treba. Tada nisam znala šta znači njena, stalno ponavljana rečenica, zamišljala sam onu paru što se pušila preko krpe da je to duša koja ide na našu njivu i, upravo je ta njiva ona koja će da nam rodi žito. Tek sada shvatam koliko su ljudi znali da cene ono što im je Bog dao, ono što su od prirode uzimali, želeli su da, na neki način nešto prirodi i vrate, znali su da iskažu zahvalnost. Nemam nostalgiju za hlebom jer ga i dan-danas sama pravim, ali imam nostalgiju za onim mirisom, za onom krpom, za dušom koja ide na oranje. KAČAMAK Pravilo je bilo od davnina: da bi se devojka udala, trebala bi da napravi devet kotla kačamaka, da se svima dopadne, i to dopadanje je bila dozvola za udaju. Može ona da napravi i više, ali ako se ukućanima ne sviđa, od udaje, ništa. Zato je morala dobrano da se potrudi, jer starinski način kuvanja kačamaka se znatno razlikovao od ovog, opšte poznatog i znatno je proces duži, a i, bogami, teži. Ali i ja sam morala da napravim i mnogo više, ne zato što nije bio dobar, već zato što smo se zabrojali. Kada sam došla do šest, bilo je polemike, da li su pet ili šest. Presudio je najstariji član porodice, imala je, verovatno, jak razlog za to. Naime, rekla je samo kako treba da počnem iz početka . da se ne bunim više i jesam krenula od početka, ali sam ubrzala, svaki dan su jeli kačamak udaja je bila u pitanju U VREMENU I SADA Šta je to, u nama, u ljudima, da nam nikada, ništa i niko nije potaman, zašto nam uvek nešto fali, zašto moramo svemu da tražimo neku lošiju stranu? Nikada u potpunosti nismo zadovoljni i retko, do kraja, poštujemo to što imamo. Naravno, u ljudskoj prirodi je da težimo boljem i lepšem, ali tek kad nešto ili nekog izgubimo, shvatimo šta smo imali. Zašto kada umre neki siromah, kažemo,: "Jadan, mučio se, umro je gladan i žedan, greh je... Zašto? Zašto posle njega pričamo sve najbolje, a dok je bio živ niko od nas mu ni komad hleba pružio nije, niko mu čašu vode dao nije, niko od nas ni prstom mrdnuo nije? Ili kada je neko uspešan i bogat, dok je živ izjeda nas ljubomora i zavist, smeta nam njegov uspeh, ne radujemo se njegovom dostognuću, a posle njega, o njemu govorimo sve najbolje, pričamo kako je bio dobar, kako je stvarao i, opet, mučio se, a sa sobom ništa odneo nije… ‘’ Tako pesnik i pisac Dobrila Marinković beleži ono o čemu razmišlja i oseća. A ja bih i ovo prilikom rekao ono što oduvek mislim - da ni jedan susret nije slučaj, da je, naprotiv, već bio predodređen i samo čekao trenutak kada će se dogoditi. Da je to i ovaj susret sa pesnikinjom, nagnutom nad dubokim brazdama života u kojima seje, kako kaže svoje ,,emocije na papiru’’. I da treba verovati da će te uzorane brazde pesnikinje iz Karađorđevca biti još dublje i trajne.. Sava DimitrijevićI ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Leskovac
.jpg)
