Izvor: juGmedia, 01.Apr.2013, 07:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stari sjaj Papirove palate

LESKOVAC – Između gusto naređanih dvospratnih kuća u leskovačkoj Svetoilijskoj ulici, svojom raskošnom starom arhitekturom izdvaja se Papirova palata, kuća trgovca Dimitrija – Mite Nikolića. U njoj žive njegovi unuci Goran Spasić i poznati srpski pisac Saša Hadži Tančić. - U ovoj kući, u salonu na spratu, okupljali su se viđeni leskovački trgovci i domaćini. Ukućani su u tu prostoriju ulazili samo za kućnu slavu Svete vrače ili kada su se održavali drugi verski skupovi. >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << U primaćoj sobi sa stilskim nameštajem nije smelo ništa da se pomeri kako bi uvek bila spremna za goste – priča Saša Hadži Tančić.

Kuću pokrali Nemci i Partizani

U podrumu, u istočnom delu kuće, koji je pripao njegovoj majci Veri, poznati pisac je napravio prijatan kutak, prepun slika, knjiga i starinskog nameštaja.

Dimitrijev unuk Goran živi u zapadnom delu kuće sa suprugom Ljiljanom i dvema ćerkama. U dvorištu, zaklonjenom velikom gvozdenom ogradom iz deda Mitinog vremena, Goran organizuje porodična slavlja, a u nekadašnjem prostranom salonu održavaju se rođendanske žurke za mlade.

- Što sam stariji, sve se više sećam dedinih saveta o poslu. Ko zna, možda ću jednog dana krenuti njegovim stopama – smeška se Goran.

Trgovac Mita, zvani Papir, 1929. godine je sagradio kuću sa više od 350 kvadrata za svoju prelepu suprugu Zorku i još lepše ćerke Veru, Leposavu, Maricu i Dušanku. Neobarokno zdanje sa elementima romantizma i srednjovekovne arhitekture, prozvana je Papirova palata zbog velikih terasa ukrašenih balusterima, mansardom i visokom bakarnom kupolom, sa koje su bleštale sijalice u obliku ruže.

Iznad prizemnog dela zgrade, spoljne stepenice vode do prostrane terase gde je još u Mitino vreme naslikana freska boga Merkura, simbola grčkih trgovaca. Odatle se ulazi u hol sa visokim plafonom. Desno su dve spavaće sobe i kuhinja. Levo je bivši salon sa klizećim pregradnim zidom, a ako se krene pravo, nailazi se na stepenište za mansardu i kupolu, nekada omiljen kutak Mitinih ćerki.

- Nažalost, nemamo priliku da uživamo na prostranim balkonima i mansardi, jer se do njih ne može stići od odbačenog nameštaja. Planiramo da obnovimo kuću, da joj vratimo stari sjaj, ali bilo bi dobro kada bi nam država pomogla, budući da takvih kuća nema mnogo u Leskovcu – kažu Saša i Goran- braća od tetaka, koji su nasledili dedin nadimak Papir.

Gde je završio zlatni lanac lepe Zorke?

Od bogatog pokućstva, gotovo da nije ništa ostalo. Nešto su odneli Nemci, potom komunisti, kojima je spratni deo kuće bio glavni štab. Niko ne zna gde se delo zlato bogatog trgovca, ni zlatni lanac od 3,5 metara sa medaljonom, koji je blistao oko vrata Mitine žene Zorke. Taj lanac se vidi na svakoj njenoj fotografiji.

- Ostali su samo delovi nameštaja koje niko nije hteo, ali koje mi s ljubavlju čuvamo. Tu su dve vitrine i nekoliko stolica, fotografije i freska, koju tetka Marica zamalo nije prekrečila – priča Goran.

Otkrivena deda Mitina skrivnica

Za vreme renoviranja podruma Saša Hadži Tančić je otkrio jednu prostoriju.

- Reč je o deda Mitinoj skrivnici, prostoriji dva sa metar koja nije uknjižena u kućne gabarite. Tu se on, kako se šuškalo, skrivao od okupatora i poslovnih prijatelja. Moja supruga sada želi da od skrivnice napravi špajz, a taj kutak će meni poslužiti kao inspiracija za novi roman – objašnjava Hadži Tančić.

Mita umro kao siromah

Dimitrije Nikolić je bio zastupnik „Standard oila“ iz Njujorka. Imao je fabriku zejtina, stovarište, dućane, bavio se pronalaženjem rudnog bogatstva i trgovinom duvanskog papira, po kome je dobio nadimak. Prvi je u svojoj kući uveo telefon i bio prvi vlasnik „forda“. Komunisti su mu sve uzeli i postavile ga za portira u preduzeće „Limarsko“. Umro je u 94. godini, bez penzije.

Saša Hađžitančić o kuću svojih predaka

„I danas kuća mi kaže, glasom iznutra: „Dobro došao, uđi“. „Dobro te našao“, odgovoram kad stugnem iz Niša u rodni Leskovac.

Sa terase na njenom vrhu pucao je vidik na ceo grad, zakljonjen danas višespratnicama po njegovoj širini i dubini. Odatle gledam Leskovac juče i danas. Odatle čujem pretke, čežnjivo očekujući da jednom i sam to postanem. Tad je i moje srce bliže Leskovcu i nebu. A oni, deka i baka, i tetke, i majka – gledaju me odzgo s neba, štiteći kuću našim nezaboravom na njih.

Zatočeni u zagrljaju vremena, duhovi kuće žive u preostalim predmetima, u zidovima, neki u fotografijama i neki u nama.

Nije slučajno, uostalom, sazidana na putu prema Svetoilijskom groblju. U vreme moga detinjstva sprovodi su se kretali tim smerom bez povratka. Otud je nastala i moja prva knjiga pripovedaka „Jevrem, sav u smrti“, kojom sam svojevremeno ušao na velika vrata u srpsku književnost“.

Izvor: BLIC/JUGMEDIA

Nastavak na juGmedia...