Izvor: juGmedia, 17.Feb.2015, 15:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SEĆANJA preživelih na klanicu u Bojniku

LESKOVAC/BOJNIK – Zvuk rafala, noža kroz ljudsko meso i krici žene i dece odzvanjaju u mojoj glavi i posle 72 godine, priča starina Svetozar Toza Krstić, jedan od malobrojnih koji su preživeli fašističku bugarsku klanicu u Bojniku.

Na današnji dan 1942. godine na periferiji Bojnika streljano preko 500 civila – dece, žena i muškaraca iz te varoši i susednog sela Dragovac. Dovođeni su u kolonama pošto su im kuće zapaljene. Bio je to najveći zločin na jugu Srbije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << />
Svake godine ovde se obeležava krvavi februar i čita Povelja živih.

„Zavetujemo se da čoveku u životu bude pravi život, da čovek čoveku slobodno diše, da sloboda i život budu jedno, da hleb i ljubav budu isto“, zavetovao se danas u ime naroda pustorečkog kraja Ivan Stojanović, predsednik opštine Bojnik.

Vence pored spomenika, podignutog na stratištu nevinih, položilo je desetak delegacija, među njima Svetozar Krstić i Milan Ranđelović, koju su kao desetogodašnjaci preživeli klanicu jer su ih spasila tela njihovih roditelja, braće i sestara.

Od 27 članova Krstića, strelajnje je preživelo samo osam članova.

„Bio sma pokriven telima moje majke, sestre i brata. Metak iz mitraljeza je samo okrznuo moju kapu. Izašao sam živ ali i danas pamtim krike moje majke“, priča Krstić.

Milana Ranđelovića su šrapneli pogodili u ruku i nogu.

„Pao sam pogođen a preko mene majka i dva brata, od kojih jedan bio beba. To detence nije plakalo, gušilo se. Čuo sam. Majka ga je kao i mene pokrila telom. Ja sma izdržao, ono nije. Čuo sam kako Bugari odlaze, a pola sata kasnije kako neko pita ima li preživelih. Ustao sam i od tada sanjam pokolj, poslednjih godina sve češće“, priseća se Ranđelović kome su Bugari streljali i oca i dedu.

Bio je to, zapravo, najmasovniji fašistički masakr u Drugom svetskom ratu u odnosu na broj stanovnika u tadašnjem Bojniku.

(Kraj)mil
Pogledaj vesti o: Leskovac

Nastavak na juGmedia...