Izvor: juGmedia, 26.Mar.2017, 17:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prva „Velika čkolja“ podignuta 1854., učitelje zvali – strašilo!
Posle Drugog srpskog ustanka, prvi se tog posla latio Jovan Pavlović koji je držao nastavu po privatnim kućama bogatijih Leskovčana.
U Leskovcu je 1854. godine podignuta prva škola koja se nalazila u blizini današnje crkve. Nazivali su je „Velika čkolja“, a prvi učitelj je bio daskal (učitelj) Daca (Stojanča) koji je imao svoje pomoćnike. Za njega se govorilo da je bio veoma strog, pravo strašilo.
Učio je decu po manastirskom metodu iz crkveno-slovenskih >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << knjiga. Njega je sredinom XIX veka nasledio pop Đorđe. Postojale su samo dve učionice u kojima su se nalazile dugačke i jednostavne klupe na kojima je moglo da se smesti i po dvadeset učenika. Đaci su imali velike tablice od debele hartije na kojima su ispisivane reči ili slova koje je učenik trebao da nauči da čita. Kasnije se pisalo na pesku, koji je rasprostranjen na posebnim daskama uokvirenim lestvicama.
Nastava se izvodila u toku cele godine, a nije bilo prozivanja niti stroge kontrole da li će učenici redovno pohađati nastavu. Za izdržavanje škole se starao poseban crkveni odbor, a đački roditelji su plaćali ponešto za podmirivanje troškova oko ogreva.
Plate učitelja su bile male, ali su za vreme praznika učitelji dobijali bogate poklone. Pred samo oslobođenje Leskovca stanje se promenilo. Formiran je poseban odbor za prosvetni rad koji je prikupljao novac i plaćao učiteljima u Leskovcu. Učitelju koji je učio mušku decu plaćano je godišnje 30 dukata, a za žensku decu 40 dukata.
Nakon Krimskog rata (1853 – 1856), bogati trgovci i zanatlije su osećali potrebu da im deca uče jezike, zbog čega su tražili učitelje po srpskom delu Turske i u Bugarskoj.
Po ugledu na Kneževinu Srbiju, u Leskovcu je 1856. godine savremenu nastavu uveo Simeon Andon Sofijanac, poreklom Grk koji je živeo u Sofiji. Tada se u Leskovcu počeo učiti grčki jezik. Pomoćnici Simeona Sofijanca su bili Ča – Mita Nikolić, Bata – Đorđa Petrović i Bata – Gorča. Leskovčani su prvu školsku zgradu nazivali Ča – Mitina škola. U njoj je izučavan zemljopis, račun i gramatika s padežima. U školi je postojao i globus, a sa strane je dolazilo sve više knjiga. Manastirski metod je postepeno nestajao.
Simeo Andon Sofijanac je radio u Leskovcu do 1868. godine, kad ga je zbog bolesti zamenio Josif Kostić, rodom iz Prištine, koji se školovao u Beogradu i Somboru. On je bio prvi učitelj sa učiteljskom školom.
Za njega je bila sagrađena nova učionica, koja je bila manja od Ča – Mitine, te su zbog toga ovi učionicu nazivali „Mala čkolja“. Josif Kostić je uveo novu organizaciju i način rada. Podelio je đake po razredima i otvorio trorazrednu školu. Za svaki razred je uveo posebnu čitanku, a od dotadašnjih knjiga je zadržao samo psaltir. Od novih u upotrebi je uveo׃ Mali zemljopis, Veliki zemljopis, Istoriju, Prirodnu istoriju, Slovensku gramatiku. Prvi je uveo u školu i žensku decu. Na kraju školske godine, koji se padao na Petrovdan, održavani su ispiti i deljena su svedočanstva učenicima. To je bila svečanost kojoj je prisustvovao veliki broj građana.
Josif Kostić odškolovao je desetak generacija, a bolje učenike je slao u Bogosloviju u Beograd da se spremaju za učitelje i sveštenike
Od 1868. godine leskovačku školu, kao i sve srpske škole u Turskoj, pomagala je srpska vlada. Pred oslobođenje od Turaka Leskovac je imao i učiteljicu Lenku Krstić. Lenka Krstić je u Leskovcu osnovala školu za žensku decu.
Sultanovim fermanom, iz februara 1870. godine uspostavljena je bugarska Egzarhija koja je obuhvatala nišavsku eparhiju sa sedištem u Pirotu i nišku eparhiju pod čijom je crkvenom upravom bio i Leskovac. Egzarhija je imala i politički cilj da izvrši bugarizaciju srpskog stanovništva, što je uticalo na njenu zainteresovanost pre svega za škole.
Leskovčani nisu prihvatili bilo kakav njen uticaj, što je potvrdio i Sinod odbivši da sprovede naređene Porte da leskovačka škola prihvati bugarski jezik. To su podržali i sveštenici i crkveno – školski odbori.
U godinama nakon oslobođenja od Turaka broj stanovnika u Leskovcu se stalno povećavao, te je i broj učenika naglo rastao. Postojeće školske prostorije nisu mogle da zadovolje potrebe, pa se na crkvenom placu podiže nova i lepša školska zgrada. Pored Josifa Kostića u njoj je radio i Nastas Krstić, novi učitelj sa stručnom spremom.
U Leskovcu je uspešno radila i muška i ženska osnovna škola u kojoj je učiteljica bila Darinka Zdravković.
Ubrzo se otvaraju i druge škole. Među njima i Niža gimnazija, koja je u prvo vreme imala samo dva razreda, a kasnije kada se broj učenika popeo na preko sto, otvoreni su i ostali razredi.
Pojavom tekstilne industrije krajem XIX veka u Leskovcu je 1890. godine otvorena i tkačka škola koja je najstarija škola ove vrste u zemlji. Ona je bila državna ustanova i njen prvi upravnik je bio Čeh Alojz Škarka. Broj učenika se kretao od 15 do 31. Školom je rukovodio Upravni odbor na čijem se čelu nalazio okružni, odnosno sreski načelnik. Ministarstvo narodne privrede obezbeđivalo je školi mašine i učila, a ona je pored obuke kadrova u tkanju i predenju prerađivala kudelju, lan i pamuk i pravila peškire, čaršave, salvete, džepne maramice i drugo. Prekinula je rad pred Prvi balkanski rat.
Poljoprivredna škola
U Leskovcu je 1892. godine osnovana Ženska podružina, koja je 1894. godine osnovala Žensku radničku školu koja je radila da 1898. godine.
U Kraljevini Srbiji je 1898. godine donet Zakon o poljoprivrednim stanicama koje su formirane u jednom broju gradova, pa i u Leskovcu. Pri Poljoprivrednoj stanici u Leskovcu osnovana je dvogodišnja praktična škola sa zadatkom da obuči seljake boljoj obradi zemlje. Školovanje je bilo besplatno, a školom je rukovodio Odbor sastavljen od predstavnika grada i okolnih sela.
Master istoričar Milan Ž. Trajković
