Izvor: Politika, 04.Jul.2011, 10:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priviđenje u vilinim vodama
Leskovac – Kristijan Filipović zakoračio je u svet slikarstva kao dete, sa deset godina je priredio prvu samostalnu izložbu, sa trinaest je već imao samostalne izložbe – u Leskovcu, Nišu, Beogradu i Beču. Izlagao je potom u Novom Sadu, ponovo u Nišu i Leskovcu. Sa četkicom i bojama druži se od pete godine, a tehniku ulja na platnu koristi od devete.
U petoj godini je zatražio od oca da mu kupi tempere, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a otac Nebojša, i sam naklonjen umetnosti, prepoznao je njegov talenat i ispunjavao je sve njegove želje. Umetnici su nagovestili buduće veliko ime srpskog slikarstva. Godine 2007. završio je srednju umetničku školu u Nišu i pokušao da se upiše na Fakultet umetnosti, ali nije prošao. Pokušao je potom na Likovnoj akademiji u Beogradu, ali zamalo nije uspeo. Bio je, kaže, drugi ispod crte.
– To me je razočaralo, ali me nije obeshrabrilo, priča za „Politiku” Kristijan. – Život ide dalje. Nastavio sam da se usavršavam, još sam mlad i još nije kasno za sticanje akademske titule.
Kristijan je u bivšem očevom lokalu, u leskovačkoj Mlinskoj ulici otvorio atelje-galeriju, koja je postala stecište ljubitelja slikarske umetnosti. Sebe je pronašao u pejzažu, proučavao razne škole pejzaža i priklonio se, takozvanoj ruskoj, čiji koreni sežu u doba socrealizma. Omiljena tehnika mu je ulje na platnu, mada voli i akvarel.
– Volim detaljnu studiju pejzaža, da moje slike imaju svetlost, prozračnost i svežinu. Insistiram na prirodnosti, na materijalizaciji, čvrstoj formi, dubini slike, trodimenzionalnosti. Volim da ljudi, kad gledaju moje slike, stvaraju neku svoju priču o njima. To je odlika ruskog stila za koji mislim da se ne neguje dovoljno na našim akademijama. To je analitički realizam, koji zahteva analitičkog posmatrača, objašnjava Kristijan.
Pored pejzaža, rado slika portrete životinja, a neretko kombinuje jedno i drugo – u pejzaž ubacuje životinje.
– Volim da dajem slikama neku mistiku. Na sliku „Vilina voda”, recimo, ubacio sam vilu, kao priviđenje iz bajke. Želim da to ne bude klasičan školski pejzaž, nego da bude sa nekim izlomljenim svetlima, polusumrakom, mitskom atmosferom, sa bićima i životinjama, da ima neku svoju priču, objašnjava Kristijan.
Pitamo ga da li umetnik može da živi od svog rada u ovo krizno vreme.
– Život umetnika se razlikuje od života ostalih ljudi. Iako su teška vremena, posebno u osiromašenom Leskovcu, opstaje se. U suštini sam zadovoljan. Ljudi vole moju umetnost, to me raduje i daje mi snagu da istrajem. Postoje zaljubljenici u moje slike koji ih kupuju. Dešavalo se da neko kupi sliku za poklon mladencima ili za neku drugu priliku, a onda se vrati, pa kupi jednu i za sebe, odgovara umetnik, čija karijera tek predstoji.
M. Momčilović
objavljeno: 04.07.2011
