Izvor: Blic, 28.Dec.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne znam ti ja šta je grad
MEDEVCE - U Medevcu kod Medveđe škola je četvororazredna, jedina na srpskom jeziku u Kopnenoj zoni bezbednosti na teritoriji Srbije. Ima jednog učitelja. I samo jednog đaka Vladimira Radojevića.
Vladimirova škola je udaljena kilometar i po od administrativnog prelaza Mutivoda na putu Priština–Leskovac, a građena je i više puta obnavljana s jednim jedinim ciljem opismeniti srpsku decu u planinskim vrletima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << podno masiva Lisica. Do sukoba na Kosovu nastavu je u ovoj četvorogodišnjoj školi pohađalo dvadesetak učenika. Danas, desetak godina kasnije što zbog opšteg raseljavanja, što zbog straha od blizine teritorije kojom se vrlo često slobodno šetaju naoružani Albanci školski prag prelaze samo Vladimir, učenik trećeg razreda, i učitelj Perica Jeftić. Uvodi Perica Vladimira u svet slova i brojeva, uči ga ćirilici, sabiranju, oduzimanju ali i s njime šutira ili u improvizovani koš ubacuje jednu od tri izbušene „kineske" lopte.
Zbližili su se, odani jedan drugom katkad se učini kao otac i sin. Vlada jedva čeka da svane novi dan, da s torbom skoro težom od njega dođe u školu. A uča Perica kao da u Vladimiru vidi svoje dete, mališana kojem, između ostalog, treba olakšati samoću i izolaciju ispod vrleti Lisice.
„Ko si ti, odakle si, kako se zoveš", prve su reči koje Vlada, rafalno, upućuje neznancu. Ispitivanje nastavlja pronicljivo i oprezno, proveravajući da se neko nije „ušunjao u školu”. Uča ga je naučio da bude oprezan s neznancima. Posle kraćeg propitivanja, Vlada se žali. „Nemam ponekad s kim da pričam, s kim da šutiram loptu, da se igram žmurke..." A onda, kao da prkosi samom sebi, kaže: „Ma, nemam ni zdravu loptu! Imaju tri probušene... ali, nema veze, ionako nemam s kim da se igram, osim s učom. Nema dece u mom selu. Samo ja i moja dva mlađa brata. Oni su mali, a deda i tata nemaju vremena, idu stalno da seku drva", žali se, skrećući pogled negde u daljinu.
Šta mu nedostaje? Šta bi želeo? Gradska deca na ovakva pitanja istresu bujicu želja. A Vladimir, skoro kroz suze, pokušava da bude uverljiv. „Ja se radujem kad idem u školu. A u gradu sam bio samo kad sam išao kod doktora da primim vakcinu. Ma, i ne znam ti ja šta je grad. Živim u selu, a odavde, od mog sela do grada ima ceo dan da se ide. Tako mi kažu... Ma, kakvo more, bre? Ne znam da plivam...”
Vladimir je odličan učenik, petica do petice. A kako i ne bi. Uča Perica kaže da u svojoj desetogodišnjoj praksi nije sreo inteligentnije dete. „Izuzetan je đak, odvažan. Ali, prestareo je svoje vršnjake. Nije ni čudo kad mu detinjstvo protiče u druženju sa starcima u ovom planinskom selu", kaže Perica, koji svakodnevno putuje iz Leskovca udaljenog oko 80 kilometara.
Ispraćajući neznanca, s kojim se zbližio toliko da ga oslovljava "čiko”, Vlada nudi čaj od lipe i pita: „Kad ćeš ponovo da dođeš, da se ispričamo? Obećao si da mi doneseš loptu. Ja te čekam, samo da znaš!"
