Izvor: JUGpress.com, 17.Jan.2018, 11:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naslednici sedmorice veličanstvenih
LESKOVAC
Umal’ da pri prvom susretu sa monografijom povodom 20 godina postojanja Leskovačke škole stripa izustim – Poraslo dete, osamostalilo se, – kad mi ova sentenca zape na vrh zuba suočivši me sa opasnošću da budem optužen, pa i osuđen, za plagijat (kad već za plagiranje nije osuđen niko drugi), jer je ovaj vrednosni sud, već izrečen u jednoj mnogo značajnijoj, državotvornoj prilici. Tako ostadoh bez subjektivnog doživljaja prema jedinstvenoj hronici koju >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << je, povodom 20. godišnjice „postojanja i uspešnog rada“ leskovačke škole stripa, priredio Marko Stojanović, inače paradigma ove radionice, koja je, tokom dve decenije, prerasla u instituciju.
https://novanasarec.org.rs/wp-admin/post.php?post=7107&action=edit
Nema sumnje da su Marko Stojanović, kao priređivač, i njegov imenjak Marko Serafimović, kao tehnički urednik, valjano iskoristili sav svoj talenat, znanje i iskustvo stečeno u godinama bavljenja stripom, da naprave jednu knjigu izuzetne preglednosti, sa sadržajem koji ima baš onaj fini tok prepoznatljiv kod i tok radova dobrih majstora stripa. Takođe, nema sumnje da je Marku Stojanoviću, prilikom izbora, ogromnu glavobolju zadalo obilje materijala stečenog, pa pažljivo pohranjenog tokom godina postojanja Leskovačke škole, a iz koga je trebalo izvršiti selekciju najprikladnijeg, ako se već nisu mogli odabrati oni najbolji.
Jer, kako to u uvodniku monografije zapisa Rade Tovladijac, predsednik udruženja stripskih umetnika Srbije, u istoriji srpskog stripa bilo je dvadesetak važnijih škola, ali su dve direktno uticale na istoriju evropskog stripa. Na severu je to Škola stripa i ilustracija „Đorđe Lobačev“ u Beogradu, a na jugu Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“, pri čemu ova prva, iz prestonog grada, nije iskoristila svoje komparativne prednosti resursa kojima je okružena, za razliku od leskovačke, koja će postati planetarno poznata.
Od tog mesta, od uvodnika koji njegov autor sa pravom nazva „Zlatni ključ knjige“, pa nadalje, sadržaj bi se, i doslovno, mogao recitovati naslovima: Velika škola Malog Mančestera; Karika koja nedostaje; Između groteske i humora; Povratnik; Tako je počelo; Kao Bane; Hej, haj, generacijo; Iz klupe za katedru; Jahač na duge staze; Denis i Denis; Arsenal – Big beng; Sledeća generacija; Školski dnevnici; Generacija 4; Na krilima stripa; Južnom prugom u svetsku elitu; Zasluga druga s juga; Dobrodošli; Normalno stanje stvari; Istina ukočenosti (vica); Kadriranje kao igra; Vitezovi devete umetnosti; Leskovačka strip akademija; Leskovčani u širokom svetu; Kovačnica Konanovog ćaleta; Leskovac, grad stripa; Ljubav na prvi pogled.
Pri tom, valja imati na umu da je naslov sama srž, esencija sadržaja nad kojim se nalazi. I sve to iz uma i pera domaćih, ali i stranih velikana savremene teorije i prakse stripa.
Knjiga dobija na kvalitativnoj težini ako se pomene i 25 gotovih tabli, inserata i kompletnih stripova velikih majstora, ali i onih koji su tek zakoračili u slavu, opet pažljivo probranih i stavljenih u funkciju monografije.
Između tekstova i crteža, naći će se i biografije brojnih značajnih ljudi koji su stvarali ime i ugled Leskovačke škole, što sve dopunjava ovu jedinstvenu knjigu i otvara nove intrige usmerene ka negovanju postignutog i istraživanju nečega što je ostalo propušteno u prostoru omeđenom između dve konačne korice.
Jasno je da monografija svojim sadržajem pruža dobar deo odgovora na pitanja o uzrocima veličine i slave Leskovačke škole i njenih aktera, jer su, mnogo jači već rekli – da nije nje, srpski strip bi bio daleko slabiji, manje jak i manje uticajan. Ne bi bilo dragocenog doprinosa integraciji devete umetnosti, najpre na prostoru Balkana, a poslednjih godina i u planetarnim razmerama, pa bi monografija mogla da posluži i kao detonator akciji za promenu imena Balkanske smotre i njenog „pokrštavanja“ primerenog značenju i svojstvima manifestacije. (U protivnom, postoji politički rizik da se striparima Leskovačke škole i akterima Balkanske smotre pripišu teritorijalne pretenzije, sve sa namerama da se pod pojam Balkan smesti cela Evropa i bar polovina ostatka sveta. Sva je sreća da ni deveta, kao ni sve ostale umetnosti, ne poznaju granice.)
Ova, jedna u nizu u budućnosti očekivanih monografija, svoj prapočetak ima u grupi osnivača kojoj pripadaju Nikola Mitrović Kokan, Mija Kulić, Zoran Rakić, Srđan Nikolić Peka, Miodrag Veličković MiVel, Jurica Dikić i Mirko Vasiljević, grupi sa pravom nazvanoj „Veličanstvenih sedam“. Njihovi sledbenici, današnji pripadnici Leskovačke škole stripa, preuzeli su od svojih prethodnika samo osnove pravljenja stripa – svi autori koje poznajem su izraziti individualci, – prihvativši jedino od MiVel-a nešto kao kolektivno nasleđe: broj nagrada koji je teško registrovati, kamo li medijski pratiti. I sa MiVel-om se, kao i sa sadašnjim pripadnicima Leskovačke škole stripa, događalo da o jednoj nagradi budu obavešteni u trenutku dok primaju drugu.
A Monografija?
Treba je pročitati, svakako.
Nikola Milićević
PodeliteFacebookTwitterGoogleEmailSkype
I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Leskovac
.jpg)
