Izvor: JUGpress.com, 05.Okt.2022, 23:27
Nasilje nad ženama
LESKOVAC
U prvih šest meseci ove godine leskovački Centar za socijalni rad evidentirao je 388 slučaja nasilja u porodici, a direktor ove ustanove Predrag Momčilović kaže da je, prema njihovim podacima, evidentirano smanjenje slučajeva nasilja u porodici za 1% u odnosu na isti period prošle godine. U prošloj godini je, prema podacima Centra, ukupan broj slučajeva nasilja u porodici koje su oni evidentirali, bio 868.
>> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << />
„Iz ovih podataka se može zaključiti da je broj prijava ujednačen za prvi šestomesečni period izveštavanja i da se do kraja godine ne očekuje značajno povećanje broja slučajeva“, smatra Momčilović.
Najčešće se, kaže, „prijavljuje nasilje nad ženama i to emocionalno nasilje“.
U prošloj godini je bilo i četrdeset slučajeva nasilja nad roditeljima.
Iako nam je rekao da „Centar za socijalni rad redovno dobija obaveštenje o svakoj prijavi nasilja Policijskoj upravi i presude suda za nasilje u porodici“ ipak broj presuda nije hteo da otkrije uz obrazloženje da bi ovaj podatak mogli da nam daju samo okvirno i da nas „zbog nepreciznosti“ upućuje na Osnovni sud.
SIGURNA KUĆA
Leskovac je verovano jedini grad u kome se sigurna kuća nalazi na javnoj adresi koju svi znaju. Momčilović iznosi podatak da je u ovoj godini do pre par dana u Prihvatištu za žene i decu žrtve porodičnog nasilja boravilo 20 korisnika, 12 žena i osmoro dece. U prošloj godini je u ovoj institiuciji boravilo ukupno 37 osoba, 18 žena i 19 dece. Kaže da se „može zaključiti da je u ovoj godini, u Prihvatilištu smešten nešto manji broj žrtava u odnosu na prethodnu godinu“.
2021. godine u Sigurnoj kući u Leskovcu boravilo je ukupno 37 osoba, od toga 18 žena i 19 dece.
Od početka 2022. godine u Sigurnoj kući u Leskovcu boravilo je ukupno 20 osoba, od čega 12 žena i osmoro dece.
Jedan od ključnih problema, kada je u pitanju nasilje u porodici i smeštaj žrtava u Sigurnu kuću, jeste gde one odlaze iz ove ustanove, da li im institucije pomažu da se osamostale ili su, zbog ekonomske nesamostalnosti, prinuđene da se vrate tamo gde ih čeka nasilnik od koga su pobegle.
„Većina žrtava se, po napuštanju Prihvatilišta, a koji period služi za osnaživanje žrtve i pronalaženje rešenja za izlazak iz nasilnog okruženja, ne vraća kući“, tvrdi Momčilović i dodaje da se žrtvama pruža podrška u pronalaženju posla, iznajmljivanja stana ili pak povratka u porodicu porekla.
Na pitanje da li u leskovačkom prihvatilištu za žrtve nasilja u porodici ima „povratnica“, Momčilović kaže da je u manjem broju slučajeva zabeležen ponovni smeštaj iste žrtve.
„Uglavnom su to one, koje se nisu odmah po izlasku iz Sigurne kuće, vratile u nasilno okruženje, već nakon izvesnog vremenskog perioda. To su one žrtve koje smatraju da se nasilje neće ponoviti i koje daju još jednu šansu za nastavak zajedničkog života“, objašnjava ove slučajeve.
Na pitanje da li je pandemija korone i mere koje su važile zbog nje, uticala na povećanje broja slučajeva nasilja u porodici i partnerskim odnosima, Momčilović tvrdi da nije.
ISKUSTVA CIVILNOG SEKTORA
Udruženju „Žene za mir“ za podršku i pomoć se u prošloj godini obratilo 275 žena sa teritorije Jablaničkog okruga, što je, kažu, za oko 10% više nego u godini pre.
„Najčešće su nam se obraćale žene iz starosne grupe od 26 do 35 godina (28%) i od 36 do 45 godina (26%), dok je najmanje starijih od 65 godina (9%) i između 18 i 26 godina (15%). Gotovo svaka peta žena koja nam se obrati (22%) ima neko od specifičnih svojstava koja ih čine posebno osetljivim (hronično oboljenje ili postporođajni period). Najčešće su žene prijavljivale postojanje psihičkog (83%), fizičkog (48%) i ekonomskog nasilja (27%), pretnje ubistvom (5%) i seksualno nasilje (5%). Najugroženije su u svom domu (84%). Učinioci nasilja su muškarci (90%). U većini slučajeva to su sadašnji supružnici/partneri (52%) ili bivši supružnici/partneri (21%). Trećina nasilnika ima specifična svojstva koja ih čine posebno opasnim nasilnicima (posedovanje oružja, rad u vojsci ili policiji, učestvovanje u ratovima, sukob sa zakonom, zloupotreba alkohola ili narkotika, moguće veze u policiji ili drugim institucijama, depresija i sl)“, rekla nam je Ljiljana Nešić, koordinatorka SOS telefona.
Udruženju „Žene za mir“ u toku 2021. godine obratilo se ukupno 275 žena.
Starosna grupa žena
18% 18 – 25 godina
26% 26 – 35 godina
26% 36 – 45 godina
9% preko 65 godina
Najčešće se prijavljuje
83% psihičko nasilje
48% fizičko nasilje
27% ekonomsko nasilje
5% pretnje ubistvom
5% seksualno nasilje
Učinioci nasilja
90% muškarci
52% sadašnji supružnici/partneri
21% bivši supružnici partneri
Dodala je da se broj broj korisnica njihovih usluga koje žive na selu nešto povećao u odnosu na period pre pandemije COVID -19.
„Jedan od razloga može biti proaktivan rad sa seoskim ženama, koji sprovodimo nekoliko godina unazad. Taj rad podrazumeva susrete sa ženama u sredinama u kojima one žive i informisanje putem radionica o problemu nasilja prema ženama, vrstama i dostupnosti podrške, pravu na zaštitu, ulozi i odgovornostima pružalaca usluga“, objasnila je.
Nešić je upozorila da „većina žena koje su doživele nasilje, osim što nisu prijavile nasilje policiji, nije se javila ni lekaru kako bi fizičke povrede bile evidentirane. Evidentirale su slučajeve žena koje u prošloj godini, zbog pandemije korone i tadašnjeg stanja u zdravstvenom sistema nije uopšte uspelo da zakaže pregled, jer nije procenjeno da je pregled hitan, a da neke od žena koje su prijavile nasilje uopšte nisu razmišljale o mogućnosti evidentiranja pregleda.“
„Česta pitanja koja dobijamo odnose se na sled događaja nakon prijavljivanja nasilja. Većina žena se plaši pojačanog nasilja nakon puštanja nasilnika iz pritvora. Žene koje imaju podršku primarnih porodica se lakše odlučuju da napuste nasilnog partnera, ali su zabrinute zbog mogućnosti da njihova deca budu dodeljena ocu na staranje. Dosta pitanja se odnosi i na mogućnost dokazivanja psihičkog nasilja. Neke žene procenjuju da je njihovim partnerima potrebno psihijatrijsko lečenje alkoholizma, bolesne ljubomore i sl. i zanima ih da li je moguće prinudno lečenje u ustanovama zatvorenog tipa i na koji način se ono ostvaruje. Kako u jednom periodu, zbog korone, nije finkcionisalo zakazivanje psihijatrijskih pregleda u Opštoj bolnici u Leskovcu (osim u hitnim slučajevima) neke žene su tražile savet u vezi s tim kome mogu da se obrate kako bi sebi obezbedile anksiolitike i antidepresive koje redovno koriste“ objasnila je situaciju Nešić.
ŽENE JOŠ UVEK NEDOVOLJNO ZNAJU ODREDBE ZAKONA O SPREČAVANJU NASILJA U PORODICI
Nešićeva je upozorila da „još uvek ima dosta žena koje nisu upoznate s osnovnim odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, pa tako ni s članom koji se odnosi na udaljavanje nasilnika, bez obzira na to ko je vlasnik kuće ili stana u kojem se dešava nasilje. Žene su skeptične da li ovo udaljavanje funkcioniše u praksi. U jednom slučaju smo morale da pronađemo zvanično saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova o broju izrečenih mera udaljavanja nasilnika, kako bi žena poverovala da takva mera postoji“ objašnjava probleme u praksi.
PROBLEMI
Ukazuje i na probleme održivosti specijalizovanih usluga.
„Ženske organizacije koje pružaju ove usluge nalaze se u nepovoljnijem položaju u odosu na pružaoce iz javnog sektora, iako su bile inicijatori ovih usluga, imaju višedecenijsko iskustvo i posebno obučavano osoblje. Krajem 2018. godine nadležno ministarstvo je uspostavilo (u okviru javnog sektora) besplatni stalno otvoreni (24/7) SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja koji pokriva teritoriju cele države, koji ne ispunjava sve stadarde u pogledu dostupnosti i poverljivosti. SOS telefoni ženskih organizacija sa višedecenijskim iskustvom u radu imaju tek sporadičnu i nedovoljnu finansijsku podršku lokalnih samouprava. Nije postojala potreba za formiranje novog nacionalnog SOS telefona“ nabrojala je Nešić ključne probleme.
„Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine – SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja (koji je krajem decembra 2018. godine odlukom resornog ministra postao pružalac ove usluge, uprkos činjenici da su tu uslugu uspostavile autonomne ženske organizacije tri decenije ranije i da u Srbiji funcioniše mreža Žene protiv nasilja u kojoj je čak šest organizacija licencirano kao pružalac te usluge pre novoformiranog SOS telefona u javnom sektoru) objavio je izveštaj o radu za prvu polovinu 2021. godine, gde je znatno manji broj prijava ka nacionalnom telefonu u odnosu na ženske organizacije koje pružaju ovu vrstu podrške. Takođe, Žene za mir su dobile informaciju od korisnica, a pozivanjem „nacionalnog SOS telefona” i utvrdile, da pozivaoci sa analognih centrala ili pozivi sa mobilnih telefona u prilikama kada je uključena opcija „skriveni broj” dobijaju automatsko obaveštenje: „Ovaj servis je besplatan. Molimo sačekajte, prvi slobodni savetnik će vam se javiti.” Međutim, savetnik se ne javlja, koliko god dugo da se čeka i u koje god vreme da se pozove jedna od tri linije. Žene za mir su mišljenja da se radi o diskriminaciji korisnica, odnosno neopravdanom pravljenju razlike u pružanju usluge Socijalna politika u Srbiji – sagledano iz rodne i perspektive žena sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja“, navela je Nešić.
STATISTIKA
Prema zvanično objavljenim podacima na sajtu Ministrastva za rad, boračka i socijalna pitanja broj prijavljenih slučajeva nasilja u prodici u prvih šest meseci u odnosu na isti period prošle godine se povećava. Na sajtu ministrstva je objavljeno i da je, prema nalazima OEBS-a, 62% žena doživelo neki oblik rodno zasnovanog nasilja nakon svoje 15. godine, 42% je doživelo seksualno uznemiravanje, 22% fizičko i/ili seksualno nasilje u partnerskom odnosu ili van njega, a 11% žena imalo je iskustvo proganjanja. Samo 9% žena koje trpe nasilje od sadašnjeg partnera i 25% žena koje trpe nasilje od strane bivšeg partnera prijavilo je nasilje policiji. 18% onih koje su doživele proganjanje i svega 3% žena koje su doživele seksualno uznemiravanje prijavilo je ovo policiji. Sramota, ekonomska zavisnost, strah od osvete od strane počinioca i nepoverenje u službe predstavljaju glavne prepreke za prijavljivanje. Najčešće pominjan izvor informacija, saveta ili podrške koji žene navode da su želele da imaju nakon najtežeg slučaja fizičkog i/ili seksualnog nasilja koje je počinio njihov partner, jeste neko sa kim bi mogle da popričaju i ko bi im mogao pružiti moralnu podršku, navodi se u ovoj objavi.
Nalazi OEBS-a pokazuju 62% žena doživelo neki oblik rodno zasnovanog nasilja nakon svoje 15. godine, 42% žena je doživelo seksualno uznemiravanje, 22% žena je doživelo fizičko i/ili seksualno nasilje u partnerskom odnosu ili van njega, 11% žena imalo je iskustvo proganjanja,
9% žena koje trpe nasilje od sadašnjeg partnera, 25% žena koje trpe nasilje od strane bivšeg partnera prijavilo je nasilje policiji, 18% žena je doživele proganjanje, 3% žena koje su doživele seksualno uznemiravanje prijavilo je ovo policiji.
Prema objavljenim rezultatima istraživanja o muškarcima i rodnoj ravnopravnosti pokazuju da su uvrede i poniženja najčešći oblici nasilja koje je, po sopstvenom priznanju, primenjivala skoro 1/3 muškaraca prema svojim partnerkama. U ¼ slučajeva muškarci su namerno prestrašivali svoju partnerku. Šamaranje i bacanje predmeta na partnerku se događalo u 1/5 slučajeva. Ekonomsko nasilje, i to u formi zabrane zapošljavanja, je , navodi se, veoma raširen oblik nasilja.
Foto: Pixabay.com
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
