Izvor: JUGpress.com, 14.Dec.2019, 20:08
Naši sugrađani kakvima ih ne poznajemo: Život slikan stihovima od srca-na srce
LESKOVAC
Oduvek sam mislio da mi nismo ono što mislimo o sebi da smo, već da smo onakvi kakvima nas drugi vide. Ova moja razmišljanja potvrdio je i jedan neobičan pesnik – moj prijatelj Momčilo – Monja Anđelković, za koga nikada ni pomislio ne bi da – nekadašnji fudbaler iz ljubavi prema sportu i komercijalista po opredeljenju – piše pesme! On je sve svoje stihove posvetio svojim prijateljima. I tako je nastala >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << neobična zbirka pesama pod naslovom – MOJI PRIJATELJI I JA. Ukupno – 107 pesama za 107 prijatelja, rođaka, poznanika.. Njegov „slikarski“ kist su reči i tako je svoje prijatelje naslikao – stihovima.
Neko ko se bavi književnom kritikom reći da su ovi stihovi – namenski, lični, čak – spomenari, ali bez obzira šta ko mislio i rasuđivao o njima – oni jesu stihovi koji u sebi nose i gaje ljudsku plemenitopst prema onima koje volima, poznajemo i do kojih nam je stalo.
Momčilo – Monja Anđelković o sebi je zapisao da je rođen 19. oktobra 1934. godine u Vukovaru. Da je završio dve srednje škole – Srednju turističku u Vranjskoj banji, i Poljoprivrednu školu u Leskovcu, a onda i Višu spoljno trgovinsku škoklu u Leskovcu i Beogradu.
A ja sam ga upopznao kao fudbalera koji je imao tu sreću da bude u timu i igra sa velikanima leskovačkog fudbala – sa Zare igra ne se znaje, Antonom, Culetom, Dželjom, Lukom Pačavrom, Banetom Cvetanovićem … i tako 20 godina.. Igrao je i tenis i deset godina bio prvak Leskovca za veterane. Glumio je u amaterskom pozorištu u Grdelici, osvojio prvo mesto za narodnu i zabavnu muziku u Grdelici i Vučju i bio predsednik Ferijalmog saveza „Proleter“ u Leskovcu.
A interesovanje za poeziju, kako sam kaže, pokazuje još iz rane mladosti. Prvu knjigu objavio je tek ovih dana kada oni koji su rođeni tamo neke 1934, kao što je i on – zbrajaju godine i sakupljaju sećanja i uspomene iz minulih vremena..
Veliki broj svojih pesama posvetio je sportistima s kojima je igrao ili im se divio, ali i sportistima iz današnjih dana, kao što su Đoković i odbojkaši..
U knjizi „Moji prijatelji i ja“ Momčilo Anđelković je svoje stihove posvetio i našem književnom velikanu Nikolaju Timčenku – Kokiju:
TIMČENKO NIKOLAJ ( KOKI )
Jedanput to majka u životu rađa, otvorenog srca, ni skim se ne svađa, filozofski pisac, pa i eseista, književni kritičar i publicista. Skromna duša visokog morala, istoričar, pun mašte i dara, tragalac za istinom, miran i povučen, nekad srećan, nekada utučen. Koki je imao vrline, al' i mane. Po deset paprika mogo je da smaže, A Ružica ne sme ni reč da mu kaže. Kod doktora Koki da ide ne voli, po tri dana Ružica mora da ga moli. Kada treba lekove da pije – malo pije, a više sakrije. Šesnaest sati dnevno Kole je radio, od „Našu reč“ do kuće samo pešačio. Čitao je i pisao preko celog dana. Koletu je bila to duševna hrana! A zatim slede pesme: ČUPAC ( Kumbara )…
VKV je majstor za bravarsku struku,
nema šta da ne zna, ima zlatnu ruku,
a i mehaniku on dobro poznaje
pa u srednju školu nju baš i predaje….
Zatim o komšijama: NAŠA ULICA …
Naša ulica prava je ko puška –
od Pere Mondiša do Lisicu Duška.
Četiri sokaka u nju se uvlače,
jedino je slepo – Monjino sokače.
Komšije su dobre, slažemo se lepo,
naročito ovi u sokače slepo.
Tu su Monja, Vale, pa i Mija,
preko puta: Baja, Štrk i Bambus komšija…
PLAVI ZOKA RUKOMETAŠ…
RođenLeskovčanin, sportska porodica,
sva tri brata – popularna lica –
Bane i Gaga vrsni fudbaleri,
sva trojica blistali u karijeri…
Rukometna zvezda – legendarni Zoka
neodbranjiv šut je imao iz skoka.
Reprezentativac beše one Juge stare,
jači šut je imao nego nogom Zare..
Momčilo Anđelković je stihovima opevao i Novaka Đokovića:
Na krov naše planete popeo se Nole,
svoje protivnike on posmatra dole.
Srbiju prikaza u najlepšem cvetu
i podiže ugled u celome svetu…
Opevao je i veliki uspeh naših odbojkaša koji su nedavno na evropskom prvenstvu osvojikli zlatnu medalju:
ZLATNI ODBOJKAŠI –
Preleteše devet visokih planina,
munjevita brza orlovska mašina.
Dobre serve, prijem besprekoran
a blok kao stena – čvrst i neprobojan.
Tehničari daju loptu ko na dlanu,
poenteri ko iz topa pucaju po planu.
Složni kao braća – najjači smo zato,
nema sile koja će da nam otme zlato!
Devet velesila stavismo na na pleća,
uz slogu i znanje služi nas i sreća.
Francuzi nemoćni kukaju i vrište,
izgubiše bitku na svoje ognjište!
Sa braćom Slovencima stiže i finale,
sem prvog seta zbrisasmo ko od šale.
Od devet rivala niko nas ne zeznu
da stavimo zlato u orlovskom gnezdu!
Autor ove zbirke pesama, siguran sam, nije nameravao da se dodvorava književnim kritičarima. Nije nameravao jer piše pesme o ljudima s kojima se druži čitavog života koji može mnogo da nam da, ali i da oduzme. Ako ove stihove našeg sugrađanina shvatimo kao lirske zapis o prijateljstvu, o ljudima s kojima se družimo, s kojima nam je lepo i prijatno, koje volimo i koji, verujem, rado provode vreme u društvu ovog neobičnog i u svakom slučaju nesvakidašnnjeg pesnika – onda je i ova knjiga poezija pronašla pravi put - od srca na srce!
Sava Dimitrijević
PodeliteClick to share on Facebook (Opens in new window)Kliknite ovdje za dijeljenje na Twitteru (Opens in new window)Kliknite za slanje emaila prijatelju (Opens in new window)Click to share on Skype (Opens in new window)
I ovo Vam može biti interesantno
