Izvor: JUGpress.com, 01.Mar.2021, 19:28

Najbolje iz Srbije: Porodica nebeskih sanjara iz Leskovca

LESKOVAC

Porodica je kompas koji nas vodi u životu i inspiriše nas da dosegnemo velike visine. Nebeski sanjari, letačka porodica Mitrović, pokoravala je nebeske visine i ostavila traga u istoriji ne samo svog rodnog grada, već i čitave ondašnje Jugoslavije. U neobičnom tandemu, otac i njegovo dvoje dece postali su utemeljivači vazduhoplovnog sporta u Leskovcu

Siniša Mitrović, prvi leskovački pilot, rođen je u Priboju nadomak Leskovca 1933. godine. >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << Od malih nogu progonila su ga plava prostranstva, te je često kao dete sanjao da leti i uživa u predelima koji promiču pod njim. Svoje snove ostvario je kada je 1952. godine u Rumi završio Saveznu pilotsku školu. Leteo je u Novom Travniku, Mostaru, Vršcu, a onda se sa porodicom nastanio u Banatu i radio na kanalu Dunav-Tisa-Dunav. U međuvremenu se iz velike ljubavi sa suprugom Radmilom rađa njihovo dvoje dece, Svetlana i Saša, koji će krenuti očevim stopama i naslediti njegovu strast. Kao mali pronalaze očeve letačke knjige i polako uz njegove priče u njima počinje da se budi ljubav ka plavim visinama. ,,Imala sam samo deset godina kada smo moj dve godine mlađi brat i ja pronašli očeva dokumenta. Suvišno je reći da se naš život od tada sveo na odlaske u školu i na aerodrom“, navodi Svetlana koja je nastavila da pripoveda i svedoči o podvizima svoje porodice. Od malih nogu letenje postaje njihova svakodnevica i životni smisao. Mitrovići se 1969. godine vraćaju u rodni Leskovac i Siniša, tada zajedno sa Petrom Stojanovićem, kreće u aktiviranje Aerokluba, koji je do tada imao samo modelarsku sekciju. Siniša obnavlja letačku dozvolu i vrlo brzo postaje nastavnik motornog letenja, takođe prvi u Leskovcu. Uz Petrovo i njegovo angažovanje klub je u periodu od 1975. do 1982. godine već imao četiri aviona i tri jedrilice, prvi put u istoriji grada.

Privatna arhivaSvetlana je 1976. godine postala jedriličar sa svega šesnaest godina, a samo godinu dana kasnije je dobila i dozvolu pilota jedrilice, da bi sa svega devetnaest godina učestvovala na prvenstvu u jedriličarstvu SFRJ 1979. godine. Tada, jedina žena u dominantno muškoj kategoriji zauzela je 24. mesto od 36 takmičara i dokazala da stoji rame uz rame sa iskusnijim letačima. Pored takmičenja u kojima je uživala, Svetlana je imala cilj kome je težila, želela je da postane nastavnik letenja, što je ostvarila 1982. godine obučivši svoju prvu grupu jedriličara na leskovačkom aerodromu. Pored učenika iz klubova širom Jugoslavije, obučavala je i pitomce Vazduhoplovne vojne gimnazije iz Mostara. Bila je odličan instruktor i u svom radnom veku odškolovala je preko 100 pilota od kojih su mnogi vojni piloti, piloti i kapetani putničkih aviona i nastavnici letenja. ,,Nikada nisam maštala da letim ,,Boingom“, ali zato danas upravljam i putničkim i vojnim avionima i helikopterima preko ruku svojih učenika. Volela sam svoj posao i radila ga sa puno ljubavi. Najveće zadovoljstvo mi je što danas mogu da kažem da sam mnogima podarila krila“, navodi Svetlana. Tokom života postala je prepoznatljiva i po činjenici da je postala pitomac Prve klase škole rezervnih pilota za žene 1984. godine pri Vojnoj vazduhoplovnoj akademiji u Zadru. Dolazak prve klase devojaka u vojnu bazu dugo je pripreman, a četiri devojke iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije pristupanjem vojsci pobile su sve stereotipe koje je tadašnje društvo nametalo i nepoverenje da svoje zadatke ne mogu da obave uspešno kao i njihove kolege. Nakon dragocene šestomesečne obuke, iako je Svetlana želela da postane oficir Ratnog vazduhoplovstva, nije dobila priliku da ostane u vojsci, jer tada nije bilo uslova za to. Ovo će ostati njena neostvarena želja, ali je njen životni put ipak obeležila njena iskrena zanesenost nebeskim svodom. Po povratku iz Zadra zapošljava se u Knjaževcu kao upravnik aerokluba, a 1986. godine se vraća u Leskovac i počinje da radi kao nastavnik letenja do penzije 31. decembra 2014. godine. Ova izuzetna žena, pionir u svom poslu, iza sebe ima preko 1.100 sati na jedrilicama, 500 sati letenja avionom i dva padobranska skoka. Kao državni reprezentativac Jugoslavije, učestvovala je na Evropskom prvenstvu u jedriličarstvu za žene.

Privatna arhivaSaša je kao mlađi počeo da leti 1978. godine na jedrilicama, a 1979. godine na avionima. U toku jedne sezone stekao je i jedriličarsku i motornu dozvolu, a za vrlo kratko vreme postao nastavnik motornog, a malo kasnije i jedriličarstva. Svoje veliko znanje uspešno je prenosio na mlade učenike kao najmlađi nastavnik u Vazduhoplovnom savezu Jugoslavije. Pod budnim okom svoga oca razvio se u veoma uspešnog takmičara. Bio je veoma ambiciozan, talentovan i uporan. U jedriličarstvu je bio prvak Republike Srbije. Ipak, svoj maksimum je dao u motornom letenju. U aeroreliju Jugoslavije godinama je bio predstavnik Srbije i postizao je značajne rezultate. Na memorijalu u Kraljevu i Kumanovu bio je prvak, a na mnogim drugim memorijalima osvajao je medalje. Na aeroreliju Srbije 1989. godine sa Svetlanom su osvojili prvo mesto i postali prvaci Srbije. Mnogi novinski članci su po tek završenom aeroreliju osvanuli sa naslovima ,,Brat i sestra šampioni“, ,,Nebeske staze Saše i Svetlane“ i zabeležili istorijski momenat, prvi slučaj u istoriji našeg vazduhoplovstva da se brat i sestra pojave kao posada aviona na jednom takmičenju. Te godine su zbog svojih postignuća nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Leskovca. Saša je završio i Školu rezervnih oficira kontrole letenja i kratko vreme nakon vojske radio je u Zagrebu na kontroli letenja. Juna 1990. godine napušta Zagreb i počinje da radi kao upravnik aerokluba u Leskovcu. Te godine postaje i prvak Jugoslavije u Preciznom letenju i postaje državni reprezentativac za Svetsko prvenstvo u Argentini. Zbog ovih uspeha i rezultata grad Leskovac odlučuje da ga decembra 1990. godine proglasi za sportistu godine. Saša je voleo da piše o svojoj ljubavi, a iza njega ostaće njegove proročanske reči: “Ja znam da nisam galeb Džonatan, ali ipak postoji samo jedno nebo, beskrajno, plavo, predivno. Postoji samo jedna ljubav i postojim ja. A ja beskrajno volim nebo, volim Sunce, tišinu oluje i buku samoće. Ja hodam po ivici i znam da kada me moja ljubav izda, biće to poslednji put za nju, ali i za mene“. Nažalost, nedelju dana pre polaska za Argentinu na pripremama u Beogradu Saša je nesrećnim slučajem stradao avionom u dvadesetdevetoj godini života 4. novembra 1990. godine i odleteo u legendu.

Privatna arhivaOvu neobičnu porodicu obeležila je životna tragedija, a njihova najveća ljubav otrgla im je iz života najmlađeg letača. Saša je u svom maturskom radu pisao ,,Sanjao sam noćas da sam zvezda. Sanjao sam samog sebe negde daleko u prostoru kako sijam. Bio sam zaostao trag svetlosti, čiji se izvor ugasio mnogo ranije, a ovo što sada gledate su samo odsjaji koji zbog udaljenosti stižu sa zakašnjenjem.“ Svetlana i njen otac Siniša čuvaju uspomenu na najsvetliju zvezdu u njihovom životu koja se za njih nikada nije prestala da sija, dok je grad Leskovac svom tragično stradalom nebeskom heroju podario ulicu, a njegovo ime poneo je i leskovački aeroklub.

Izvor: Najbolje iz Srbije, zvanični sajt predsednika Srbije

I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Leskovac

Nastavak na JUGpress.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta JUGpress.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta JUGpress.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.