Izvor: JUGpress.com, 25.Jul.2019, 07:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
More kad usnim
LESKOVAC
Nesuđena moja,
Izgleda da je sreća zauvek pobegla od nas. Fortuna – ta nesuđena boginja naše sudbine izgleda jedino ume da kukavički kibicuje iza ćoška kada smo zajedno, da okom iskusnog voajera sa sigurne distance proviruje i kada smo hiljadama milja daleko, ko bez glave da beži čak i kada pokušavam da se skrušeno izvinim.
More kad usnim
Gospodin advokat (u dobro plaćenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << ulozi prevodioca, na sopstveni zahtev) počeo je da čita pisma preko reda – u ljudsku diskreciju se ne treba pouzdati, nikako – i to tokom obilne večere: onako zacerekanom zalogaj mu je zapeo u grlu. Zabrinuti za sudbinu pater familiasa ukućani su ga nežno tukli po leđima dok mu nisu iščašili rame i ušinuli vrat; zatim je došla hitna pomoć i postavila mu krutu kragnu na debelu vratinu; kada su niz stepenice spuštajući paramedics čuli razlog povrede toliko se zakikotaše da su ga izvrnuli iz nosila pa je jadnik klizao od odmorišta do odmorišta, povredivši vilicu i karlicu. Svaki dan odlazim u bolnicu da ga obiđem i proverim dinamiku oporavka ali to ide tako sporo, sporo… Ja mu govorim na engleskom dok on bulji u plafon i mrmlja prevod; zapisujem tražeći da ponovi svoje nejasnoće i moje nedoumice i brišem mu bale iz uglova usana, čim sklonim uvo odatle; kad počne da peni i spominje majku i sestru, s razlogom pretpostavim da se uželeo rodbine te da mu je dovoljno za taj dan, skupim papire i olovke i oprostim se, do sutradan; njegov pokušaj pridizanja iz postelje – praćen mumlanjem i kolutanjem očiju – shvatam kao prisnost koja se u međuvremenu stvorila između poslovnih partnera; za razliku od daljine koja me tako udaljila od vaše duše.
Ali sad bar znate poslednji razlog kašnjenja mojih pisama; molim Vas da mi ne zamerite zbog vis maior, već imam dovoljno svojih grehova pa ne bih da nosim sve krstove i tuđe vence od trnja. Da ne spominjem kako smo trećeg jutra na morskoj pučini svi bili sveže okupani, namirisani i zaogrnuti osmesima od uveta od uveta; pogledi koji su se ukrštali brodskom salom za ručavanje odisali su sirovom snagom suspregnutih estrogena i testosterona donekle uzdrmanih vatrometom od prethodne noći. Orkestar je sada svirao nešto sentimentalnije, što i priliči doručku, ali kao da se već tada i u lako izvijajućim notama osetiše nagoveštaji umora; u vašoj, a nekada mojoj zemlji, prave naznake sudbine se najpre očituju kod kafanskih muzikanata: u njihovim raspoloženjima – tercama i pauzama, harmonijama i sinkopama – možete da čitate budućnost bolje nego iz bilo kog dlana, draga moja.
I tada je opet zazvečao onaj prokleti akord, zbog koga dame – treba preispitati elastičnost upotrebe ovog pojma, odgovorno tvrdim – biraju; nisu gubile vreme na igranje duže od par minuta – lako zagrevanje ekstremiteta, nimalo duhovito nazvano „sifražetskim flertom“, vešto razgibavanje kukova, golom silom kolokvijalnosti (kolokvijalnošću razgolićene sile, tačnije!) pokršteno u „odvajkada precenjenu predigru“ – zatim deja vue odvođenja u njihove odaje, (“ verovatno ste pogrešile, moje dame – dadoh sve od sebe da ih urazumim – “govorio sam o čvrstini filozofskih stavova, snazi moga vjeruju”), uzalud, Sodoma i Gomora jarosnih jecaja i uzbibanih uzdisaja, Scila i Haribda tmastih dojki i tustih guzova… “zašto baš ja” – pokušavah da zavapim tek na trenutke oslobođenom govornom aparaturom – “potražite one što se hvališu dimenzijama, ja se nikada nisam baš ponosio gabaritima, mmm…olim vas”. Uspeo sam da se iskobeljam tražeći svoju kabinu, ali me tada nečije ruke uvukoše u tuđu (“ne, nisam ja taj što može triput bez vađenja” – zakukah očajnički – “potražite ga malo i među drugim putnicima, preklinjem vas”); svi moji vapaji da danem dušom, obećanja da ću se vratiti – „upravo sam se setio da imam čas solfeđa, da, nas troje, linijski sistem, note i jaaa…ooo…“ – čim malo odmorim, nisu urodili plodom; već par koraka posle izlaska odatle savatan sam i grubo priveden u novu kabinu – „moram da dovršim memoare, moje dame, nihil diem sine lineaaaaa..ahhhh…“ – odakle sam izbauljao ispijen, sažvakan, ispljuvan; jedva sam se odvukao do svog kreveta, tražeći spas…
Ali spasenja nije bilo, jer su me u rođenoj kabini – koju pun poverenja (zanata najstarijeg, baš tako!) ostavih nezaključanu – sačekale još dve uspijuše – „da niste pogrešile kabinu, nisteeeee…ko…bi…rekao…“ – tražeći svoj deo zadovoljstva; na sreću pa moj izgled nije odavao utisak nekog željnog zabave – „čime, samo mi to recite? i kako, za ime boga?“ – te me ostaviše do pola potrošenog, kucajući na vrata pevača. Umesto pesme, odatle se čulo cviljenje i moljakanje slično mom od malopre…
Opštu zbunjenost uvećaše posvuda izlepljena obaveštenja da je „gostima zabranjen izlazak na palubu – do daljeg!“; neko je, besposlen ili zlonameran, whatever – još jedan prilog teoriji o dokolici što ruku pod ruku šeta sa zlom – izgleda pronašao vremena da polupismenim švrakopisom još malo nalegne na našu muku što se izrodila iz semena čistog zadovoljstva. A ja sam smeo da se zakunem da ispod prozora naših kabina čujem dahtanje zveri prekidano režanjem, i mačkaste korake, iako jedine beštije od noćas hodahu na divnim nogama, bar dok se dahćući ne bace na svoj plen…
Industrijalčevi sinovi su se već zablindirali u svoju sobu, a trgovci nisu odgovarali na lupanje na vrata; čak je i dama željna budućeg porodičnog života zakatančila svoju kabinu; samo je tata-fabrikant – pošto su devojčure najzad združenim naporima savladale lavicu od njegovu žene i bacile se na njega poput gladnih vučica – zviždukao nešto veselo. Baš kao mi prethodne noći…
Prve u kojoj sa setom nisam pomislio na Vas.
Grešnik srca Vašeg
Saša Stojanović
(odlomak iz romana „MORE KAD USNIM“; autorsko izdanje / „Albatros Plus“, 2018)
PodeliteClick to share on Facebook (Opens in new window)Kliknite ovdje za dijeljenje na Twitteru (Opens in new window)Kliknite za slanje emaila prijatelju (Opens in new window)Click to share on Skype (Opens in new window)
I ovo Vam može biti interesantno
