Izvor: JUGpress.com, 20.Dec.2016, 16:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leskovačka svakodnevica
LESKOVAC
Uvek kada počnem da pišem o pojavama za koje mislim da nisam najpozvaniji ili dovoljno stručan, počinjem da osećam neki nemir, nelagodu i strepnju, pa se pitam: imali sve ovo smisla šta radim? I ne nalazim nikakav odgovor! Zato i počinjem ovo svoje pisanje bez neke posebne koristi za sebe, već više kao potrebu da ostane zapis o ovom vremenu, i sa skrivenom nadom da će neko, posle mnogo godina, ovo pročitati >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << i bar donekle razumeti deo sadašnje leskovačke svakodnevice. Prve redove pišem kasno uveče u subotu 10. decembra 2016. godine, na Međunarodni dan ljudskih prava, i po prvi put nemam osećaj nelagode ili pak inferiornosti prema bilo kom „naslovu“; svako može da govori i piše o ljudskim pravima: i pametni i glupi; i budale i inteligentni; i pismeni i nepismeni; i bogati i siromašni; i školovani i neškolovani; i obrazovani i neobrazovani; i crni i beli i žuti i zeleni; i zlobni i pitomi; i stari i mladi! Ama, baš svako! Niko nema tapiju na zaštitu prava čoveka; tu nema mnogo mudrovanja i filozofiranja, zato što postoji jedno jedino, osnovno, temeljno geslo: Moja sloboda i moja prava su jedino ograničeni slobodom i pravima drugog čoveka. Tačka.
Dok cela Planeta obeležava, negde su proslave i svetkovine, a negde se bogami demonstrira i gine, Međunarodni dan ljudskih prava u Leskovcu niko, od tolikih političkih stranaka, kako na vlasti, a pogotovu u opoziciji, organizacija civilnog sektora, lokalnih tv stanica i elektronskih portala, o Njemu ni da bekne. Ne oglasiše se autorskim tekstom ni leskovački „znameniti i vodeći intelektualci“, poslanici, odbornici; doktori društvenih nauka, profesori univerziteta, kolumnisti. Niko!? Gromoglasna tišina. A posle nam kriv đavo?! Zaboravljajući pritom da Rogonja ne miruje, da je stalno na putu i da nas čas po čas poseti i podseti da nije samo On kriv za Ovo šta sanjamo i šta nam se događa nego da smo krivi i Mi sami, i odlazeći odnese na hiljade mladih i nevinih života, a ostavljajući Srbiju obogaljenu, posvađanu i razjedinjenu.
Da nije bilo organizacija civilnog društva: Žene za mir i Odbora za ljudska prava, koje su se svojim saopštenjima oglasile, Međunarodni dan ljudskih prava prošao bi u Leskovcu nezapaženo i neobeleženo, i to kada se kao nikada do sada „u novijoj istoriji Srbije“, samim tim i Leskovca, krše ljudska prava, po svim paragrafima Univerzalne deklarcije o ljudskim pravima; gde je medijska cenzura gora nego za vreme Slobodana Miloševića. Čije je vreme (Miloševiđevo), što se tiče medijskih sloboda i ljudskih prava, Kindergarten za ova vučićeva „vunena vremena“. Ne kažem to samo ja, nego i Vuk Drašković, Poverenik za informacije Šabić, Zaštitnik građana Janković, predstavnica Fonda za humanitarno pravo, kao i korifeji civilnog sektora: Borka Pavićević, Staša Zajević i Sonja Biserko, koja je sastanak A. Vučića sa pojedinim predstavnicima civilnog sektora okarakterisala kao najobičniju farsu.
Kako i ne bi kada je isti taj A. Vučić, „najuspešniji premijer od kako je Srbije“, kako ga u svojoj apoteozi nazivaju zaljubljenici u njegov lik i delo, pre neki dan prosvetlio građanstvo Srbije izjavom: „Ima onih koji žele da Srbija bude civilno društvo ili nevladina organizacija. Pa, neće nikada…Pa, nećemo nikad tako da se ponašamo.“ I nastavlja: „Neću da budem deo civilnog društva nikada, čestitam im i hoću da radim s njima.“ Pa, i to je neistina. Obećanje o redovnim mesečnim sastancima sa predstavnicima civilnog sektora, sem tog jednog jedinog, nikada više nije ispunio, po onoj narodnoj: obećanje ludom radovanje. Samo moje domaće vaspitanje i želja da svojim pisanjem ne nanesem štetu NNR, sprečava me da u punoj meri izkažem svoj vredonosni sud o Vučiću (vredonosni sud, uzgred budi rečeno, ne podpada pod krivičnu odgovornost i sudski se ne goni), zato samo iznosim konstataciju, a ne protest, rečima: lažovčina biblijskih razmera!? Kao što je poznato dragim čitaocima, augmentativi su uvek bili pogodno sredstvo za opis ljudi koji su „krivi rasli, mahniti stasali.“
Međutim, kako je NNR lokalni nedeljnik i njegove čitaoce zanimaju lokalne, a ne belosvetske teme, posebno sam obratio pažnju na saopštenje lokalnog Odbora za ljudska prava. U Saopštenju koje potpisuje zakoniti zastupnik Odbora za ljudska prava Dobrosav Nešić doslovce stoji: „Kao i tokom prošle godine tako i u ovoj 2016.godini građani su dolazili u Odbor da bi dobili pravnu pomoć, jer činjenica je i to da naši sugrađani sve teže ostvaruju temeljno ljudsko pravo – pravo na život.“ Kada ovakvu zloslutnu rečenicu napiše i potpiše ličnost koja se punih 20 godina bavi ljudskim pravima, ne izgovori je ad hok, u brzini pred kamerama, nego u svom Saopštenju posle temeljnih promišljanja, onda Ona ima posebnu težinu i značenje. Treba imati dovoljnu dozu hrabrosti pa ovako nešto napisati i samim tim okriviti leskovačko rukovodstvo za pogubnu sudbinu nas Leskovčana koji: „sve teže ostvaruju temeljno ljudsko pravo – pravo na život.“; ne na zaposlenje, ne na slobodu mišljenja i govora, ne na slobodu kretanja; ne na lečenje, letovanje, zimovanje, firmiranu garderobu, egzotične svetske turističke destinacije, skupe restorane; ne na podjednak tretman pred Justicijom i ostala zagarantovana ljudska prava. Ma, jok more! Ma, idi begaj! Ma ne! Nego na sam goli život. I dok sav ostali normalni svet „slavi život“, kako Bog zapoveda, mi Leskovčani sve teže možemo da ostvarimo temeljno ljudsko pravo – pravo na život!? Ima li od toga nešto strašnije, žalosnije i zloslutnije!? Gde nas to vodi leskovačko rukovodstvo!? U kakvom smo to mi Leskovčani Aušvicu, Mathauzenu, bezdanu, karakazanu, bunaru; da li i dalje bunarimo i kopamo to dno, plitko nam ovo sadašnje, nego bi još dublje – da se spustimo u bezdno! Zato želim da podsetim leskovačkog gradonačelnika, a sebe opomenem: Memento mori, da, ali gospodine Gradonačelniče prvo memento vivere!Razumemo se – zar ne!?
Međutim, svanuće i Leskovcu, a kao što se zna pre svanuća najgušći je mrak. Do tada, do svanuća ajmo ono naše, leskovačko: Trpi dušo, traj kožo!!
dr Vjačeslav Nešić
Predlog gloduru novine Nova naša reč i e-portalu JUGpressu gospođi Ljiljani Stojanović. Bilo bi veoma korisno da Vi zajedno sa novinarima NNR organizujete okrugli sto ili tribinu o ljudskim pravima i medijskim slobodama. Novine Nova naša reč i e-portal JUGpress, kao vrlo retki mediji civilnog društva(osnivači i jednog i drugog su dve zasebne nevladine organizacije; Osnivač Nove naše reči je NVO NovaNaša reč, a Regionalne informativne agencije JUGpress je Centar za demokratiju i razvoj juga), objavljivali su, bez cenzure, sve što smo pisali o kršenju ljudskih prava i neslobodi većine medija, što Vam daje moralno pravo da budete organizator jednog takvog skupa. Partokratija i partijsko zapošljavanje samo su posledica medijske cenzure i kršenja ljudskih prava.
LESKOVAČKA SVAKODNEVICA
PodeliteŠtampajFacebookTwitterGoogleEmailSkype
