Izvor: juGmedia, 17.Okt.2014, 11:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leskovac od giganta do industrijskog patrljka
LESKOVAC – Naši tkači zarađivali su više nego lekari. Oslanjali smo se isključivo na sopstvene prihode i povoljne komercijalne kredite, ali je država našu granu oslobađala dela poreza“, priča Petar Veljković, jedan od najuspešnijih direktora „Leteksa“
Leskovačka preduzeća koja su uspešno preživela privatizaciju mogu da se prebroje na prste. „Nevena“ bi moglo da „ozdravi“, ali je propast nekada uspešnog „Leteksa“ ravna zločinu.
„Lemind“, >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << „Livnica“ „Graditelj“, „Mašinoteks“, AIK i „Proleter“ samo su neka od mnogobrojnih leskovačkih preduzeća kojih više nema. „Nestalo“ je i devet velikih tekstilnih fabrika, dok se „Nevena“, posle neuspešne privatizacije, bori da opstane u procesu restrukturiranja. Fabrika lekova „Zdravlje“ radi uspešno, ali sa daleko manjim brojem zaposlenih, a titulu jedine potpuno uspešne privatizacije može poneti fabrika opeke „Mladost“. Nekadašnji privrednici ističu da je za ekonomski oporavak potreban jasan plan i podrška onima koji se trude da očuvaju preduzetnički duh po kome je ovaj grad bio nadaleko poznat.
U Leskovcu je samo tekstilna industrija zapošljavala više od deset hiljada radnika. Ti pogoni su danas uglavnom prazni. Epitet „srpski Mančester“ sve više bledi. Ostalo je samo sećanje na vreme kada je ceo grad nosio komplete od najfinijih „Leteksovih“ štofova, koji su uspešno plasirani na tržišta od Amerike, preko Evrope, do Rusije i Bliskog istoka. Više od 2.150 radnika radilo je u četiri smene, a 1989. godine izvezeno je dva miliona metara štofa.
– Na konvertibilnom tržištu te godine zaradili smo 13 miliona dolara. Naši tkači zarađivali su više nego lekari. Oslanjali smo se isključivo na sopstvene prihode i povoljne komercijalne kredite, ali je država našu granu oslobađala dela poreza – priča Petar Veljković, jedan od najuspešnijih direktora „Leteksa“ i dodaje da bez obzira na sve probleme ovo preduzeće nije smeo da propadne, a da sve njegove mašine završe u starom gvožđu. – Takvo preduzeće, u ovim okolnostima, nemoguće je ponovo napraviti i zato je to jednako zločinu.
Kompanija „Zdravlje“ je koristila pomoć države za nerazvijene. U opštinama Lebane, Medveđa, Bosilegrad i Krupanj podigla je četiri nove fabrike zahvaljujući subvencijama koje su iznosile od 50 do 80 odsto ukupne vrednosti investicija.
– Leskovačku fabriku lekova, vrednu 11 miliona evra, i još tri fabrike podigli smo sami, a fabrika dijalizatora bila je prvo zajedničko ulaganje sa Amerikom u bivšoj Jugoslaviji vredno 25 miliona dolara. Od 1980. godine stalno smo imali izvoz od oko 55 miliona dolara, a četiri petine proizvoda plasirali smo u Rusiju – priseća se Siniša Petrović, koji je bio na čelu „Zdravlja“ više od 15 godina.
Nekadašnji SSSR bio je najznačajniji spoljnotrgovinski partner i „Neveni“. Ona je u najboljim danima tamo izvozila i do dva miliona zubnih pasta mesečno.
– Kozmetika je u socijalizmu bila luksuz, pa nije ni mogla da računa na bespovratnu pomoć države. Nove pogone smo otvarali koristeći veoma dobar profit i podršku komercijalnih banaka. Otvarane su i neke ćerke firme, što se ispostavilo ekonomski neopravdanim, a ratovi su dodatno otežali položaj preduzeća. Ono nije imalo sreću ni sa novim vlasnikom, pa se sada bori za opstanak – priča Predrag Dimitrijević, koji je dugo bio u menadžmentu „Nevene“, a jedno vreme i njen generalni direktor.
Sagovornici „Novosti“ su uvereni da je iluzorno očekivati da propale firme u tekstilu ili metalskoj industriji mogu da budu obnovljene i da rade kao nekada, ali veruju da za neke od njih ima mesta na tržištu.
– Od tekstila može da se živi. To je privredna grana koja zapošljava veliki broj radnika. Dobro je organizovati i poljoprivrednike i napraviti i tu neku dodatnu vrednost, ali od tekstilne industrije ovaj grad ne sme da odustane i mora da traži pomoć da ovde dođu veće konfekcijske kuće. Takva ulaganja nisu velika, a mi već imamo napuštene objekte koje možemo da ponudimo potencijalnim ulagačima – zaključuje Petar Veljković.
MNOGI OSTALI BEZ POSLA
U 57 leskovačkih društvenih preduzeća, koja su privatizovana, broj zaposlenih je smanjen sa 11.750 na 1.883, dok je u 30 proizvodnih firmi, koje su otišle u stečaj ili likvidaciju, bez posla ostalo još 3.762 radnika. U prošlogodišnjoj analizi nadležne gradske uprave se navodi i to da privatizacija jeste jedan, ali ne i najveći uzrok porasta nezaposlenosti i problema u privredi, jer su mnoga društvena preduzeća bila nekonkurentna, imala preveliki broj radnika i gubitke u poslovanju.
(Novosti)
Pogledaj vesti o: Leskovac
.jpg)
