Izvor: JUGpress.com, 16.Jan.2020, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kude se potikaše leskovački ćebapi
LESKOVAC
Kad general Josif Kostić beše komandant na Nišku oblast – njigova žena ss prijateljice dođe s limuzinu u Leskovac – specijalno na ćebapi kude Milana Bure. Generalovica dođe takoj pridveče, tek se zamračuje. Limuzina stane pred radnju. Vojnik vozač zađe oko kola s prednje strane i otvori vrata – generalovica iskoči iz limuzinu i ss prijateljice ulegnev u radnju. Došla specijalno iz >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << Niš kude Bure na ćebapi i traži da nju i njojzino žensko društvo poslužuje smo – Dragi bure. A Dragi Bure – persona. I pod belu kicelju mu se vidiv ispeglane pantalone. Ima pe – šesnaes godine, al koj bi rekja – kolko je razvijen, visok i jak…
I dok generalovica s prijateljice iz Niš edev ćebapi i služi gi Dragi Bure – Milan Bure otidne na ćebapi kod komšiju isto čuvenoga ćebapčiju Miku Mrcu- tolko je bilo golemo poštovanje među ćebapčije! Mika Mrca je, za razliku od Milana Bure pravija pogolemi ćebapi. A neje ni čudo – Mika Mrca je bija učenik kod Bure i tuj kod Bure je i ispekja ćebapčijski.
Milan Bure i Vlajko Gurman pravili su kraći i deeebeeeli, a drugi ćebapčije su pravili ćebapi – potanki, ali dugčki – od vr domalog prsta pa čk i od vr malog prsta do palac. I ti kd kupuješ ćebapi – čini ti se da u onija podugčki ćebapi ima više meso i tija ćebapi kupuješ. I takoj su tija ćebapčije na dužinu navlačili mušterije i zarađuvali, a u stvarima je težinski bilo isto, pa su tija dugčki ćebapi bili čak i lakši od onija kraći i debeli.
Kude sve ćebapčije u Leskovac deset ćebapa tri dinara, a kude Milana Bure – četiri dinara. Oni iz kilo meso vadiv šeset, a Milan pedeset komata – krupni, golemi i sočni. Meso se prvo isecka sa satr na panj el dsku – secka se, secka – al meso ništa ne gubi – kako se isecka sve si ostane njigovo u njega, Posle izmisliše mašinu za meljanje meso.
Milan Bure gu kupi gu od Micu Boku i njigovoga prijatelja gvožđara Peru Stamenkovića iz Niš. Meso se melja na mašinu na ruku uz čovečju snagu, a gosti vikav:
-A, be, Milane, bolji bev onija ćebapi kd se meso seckalo na panj.
Kad dođoše mašine na struju, gosti pa kazuev:
A. Be, Milane, bolji bev onia ćebapi kad se meso meljaše na mašine uz čovečju snagu, nego sg što se melja na mašine što se obrćav na struju!
Ćebapi peče samo Milan Bure. Krupan, visok i jak i kd peče ćebapi – ckara se ne vidi – samo miris ide po radnju i iz radnju na ulicu. Milan ima goleme ruke i ss široki dlanovi obrća ćebapčiki na ckaru, uzima iz panicu loj i premazuje ćebapi da budev sočni.
Kude Bure sve je moralo da se uradi najbolje – da li je onaj praja sudovi, da li je pravija ćebapi, el je raspaljuvaja vatru, da li je ovaj pekja i čistija poprike ili čistija i seckaja luk – sve mora dobro da se uraboti.
U nedelju, kad ima mlogo gosti i kad se izbaciv astali napolje pred radnju – radi i pomoćni roštilj. Na njega ćebapi pečev Cida kasapin, Tasa Sučkar, Vlajko Gurman i Spira Baba Živkin. Uz ćebapi kajmak i crni luk obavezno.
U letnje doba uz luk se donosiv pečene poprike obavezno…
U Star Leskovac ćebapi se nesu pravili po gramažu, nego po dužinu i debljinu. Standardna merka je bila šaka – od vr srednjeg prsta do palac i toj je otprilike dvanaes santimetra. A takvi su i levci za ćebapi bili – imali su levci debeli ko palac, a imali su i levci duži i tnki – ko za mali prs. E, tuj je ćebapčija Mika Mrca pretupuvao konkurenciju – on je koristija ovaj drugi levak i pravija je tnki i dugčki ćebapi, a Bure i Gurman su pravili kraći a debeli ćebapi.
Kad se seckano meso pretisne s palac u polukružno zasečenu vuniju ono kroz cevku na drugu stranu istrčiv ćebapi. Ćebapčija gi turi na ckaru i ne možeš da gim se nagledaš kolko su ubavi – dugčki pa debeeelii! Pa te gledav i merkav te – milo gim što će gi izedeš! A ti kupiš bel leb – somun kod Blagoju Banđura, el pa Ljubu Baju, el pa kod Divdiku i zacapaš onaj bel somun, a ono korke ko šićer pa smo rskav pod zubi, a lebac još vrelac, turiš ćebapi u sredinku i edeš i edva dva – tri ćebapa izedeš i više ne možeš – tolko su golemi! Ovolki – dok se pečev ripavi po ckare pa ćebapčije moraju da gi juriv s mašice da ne bi padnuli od ckaru.
Čuveni Leskovčanin Mile Merza kazuješe:
Kd slegneš iz voz na stanicu i pođeš na kud Donju čaršiju, kasapnice – čini ti se edna do drugu. I kafana do kafanu – ne mož gi promineš, a i u svaku kasapnicu i kafanu raspalene ckare – žar se ne gasi!
Ckare – otud i odovud ulicu. Ljudi vrijev po čaršiju.
I kad se skineš od voz i pođeš nakud Široku čaršiju – ulegneš u gus čur što se diza od ckare! I od onija ćepapi što se pečev na ckare idev koji ti ne miomirisi i koj može da odoli, a da ne ulegne u kafanu ili svrne u ćepapčijnicu.
Istoričar Sergije Dimitrijević je zabeležio da su „stari Leskovčani sa ponosom pričali da su Leskovčani otkrili ćevapčiće stvorivši polukružno zasečenu funiju za njihovo pravljenje. Između dva svetska rata, pored mnogobrojnih ćevabdžijskih radnji u Leskovcu postojale i ambulantne ćevabdžije koji su na pijacama, ulicama i na otvorenom prostoru u u pijačne dane, na saborima, vašarima i drugim priredbama u Leskvcu i okolini postavljali roštilje i pekli ćevačiće i kobasice…” O tome koliko su stari Leskovčani voleli da jedu ćevape pisao je u „Politici” i Milivoje Perović i naveo da ,,Leskovčani za jedan dan pojedu blizu pet hiljada ćevapčića”. A od čuvene leskovačke kobasice neće ni zborimo. Od čisto meso – seckano sa satrčiki – ko i za ćebapi. Koj je pa i brojija kolko se izede.
I toj je imalo – svaki dan!
Imalo se!
( Nastaviće se )
Sava Dimitrijević
PodeliteClick to share on Facebook (Opens in new window)Kliknite ovdje za dijeljenje na Twitteru (Opens in new window)Kliknite za slanje emaila prijatelju (Opens in new window)Click to share on Skype (Opens in new window)
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
