Izvor: Blic, 10.Jun.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kamion i kuća i radnja
Život provodimo u kamionu od juna sve do novembra, već trideset godina. Navikli smo, a kad se čovek na nešto navikne, teško se toga odriče. Na novosadsku Kvantašku pijacu smo došli iz Bošnjaka kod Leskovca da prodajemo povrće. Pod ceradom nam je sve: viseća kujna, krevet, tranzistor, cela jedna kuća putujuća, radnja i sve ostalo. A i Dunav je blizu, pa smo k’o na letovanju - priča u šali Grozda Ivanović koja sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mužem Sinišom vrele letnje dane provodi u kamionskoj prikolici na Kvantaškoj pijaci.
Grozda i Siniša kažu da se povrće u Novom Sadu povoljnije prodaje nego na jugu i zato su tu. A velika je muka da se proizvede i zatim transportuje nekoliko stotina kilometara. Ipak, na kraju ima koristi.
- Muka je to, velika. Ali kad moraš, onda moraš. Čini mi se da je najlakša proizvodnja, a da je daleko teže sve to prodati. Čini mi se da me na ovoj pijaci poznaje više ljudi nego kod mene u selu. Kad se sve sabere i oduzme, na kraju ne bude loše. Dao bog, pa može nekako da se živi. A da se radi mora, pa kako bude - priča Siniša.
Njegov zemljak iz valasotinačkog sela Stajkovce, Nebojša Petković, za dolazak na Kvantašku pijacu u Novom Sadu odvažio se nakon tri godine pauze. Na tu odluku je presudno uticala viša cena paradajza nego u ostalim gradovima Srbije, ali i to, veli Nebojša, nije pravilo koje mora uvek važiti.
- Preksinoć, kad sam došao, u Leskovcu je paradajz koštao između četrdeset i pedeset dinara. Danas je, evo, i ovde ista cena. Kad na količinu od četiri i po tone dodam razne rashode, onda je pitanje da li ću išta zaraditi. U svakom slučaju, meni druge nema. Moram da prodajem na veliko, pošto bi, da to ne činim, sve propalo - kaže Nebojša, nadajući se da će tog dana, ili koliko sutra, isprazniti kamion, pa makar i u bescenje, i vratiti se po novu turu.
Bolje raditi, nego čekati da padne s neba
- U Novi Sad dolazim zato što je bolja cena. Da je teško, teško je. Prvo ga treba proizvesti, a onda se mora i prodati. Ovde, u kamionu, provedem po deset dana, nekad i više. Nije lako u kamionu spavati, a moraš i platiti da se ponekad okupaš i središ. Ali, bolje je raditi, nego čekati da ti padne s neba. Ovako se bar nečemu nadaš. Bude nekad loša godina, nekad voda sve upropasti, nekad suša, ali bude i dobrih dana, kad vidiš da se nisi uzalud mučio i radio - kaže Milovan Lazić, proizvođač krompira iz Kosjerića.
