Izvor: Večernje novosti, 14.Apr.2015, 09:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kamen i u snu po zvuku raspoznajem

U PODNOŽJU Kukavice u okolini Leskovca protiče Vučjanka. Prelepa i ćudljiva reka izuzetne snage, koja od izvorišta do ušća ima visinski pad od oko 1.000 metara. Po njoj je i mesto dobilo ime Vučje. Davne generacije, svesne tog potencijala, ovde su podigle jednu od najstarijih hidroelektrana na Balkanu, a mnogo pre toga oko Vučjanke se kao biseri nanizale vodenice i valjarice u kojima se "udešavalo platno za nošnju". Hidroelektrana, podignuta 1903, nije prestala s radom do danas. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Valjarica odavno više nema, a od 13 vodenica su ostale samo tri koje melju žitarice na način na koji se to radilo pre više od 200 godina. - Zahvaljujući tim vodenicama, ljudi iz ovih krajeva uspeli su da prežive mnoge nesreće i nedaće. U najtežim vremenima su odigrale ključnu ulogu - priča vodeničar Bora Mihajlović (76) iz Vučja. Ovaj i dalje držeći čovek gaji višedecenijsku ljubav prema varošici u kojoj živi i prema Vučjanki koja se, ostavljajući bez daha, izborila za svoje mesto u viševekovnom odmeravanju snaga s kamenim stenama u svome koritu. Ali, najveća Borina ljubav je vodenica u kojoj je žito mleo i njegov deda. Od njega se o vodeničarstvu naučio svemu, a najviše strpljenju, bez čega nema dobrog brašna.NASLEDNICI Spreman je Bora da sve tajne ovog zanata otkrije mlađima, ali su sin i unuk sebe pronašli u drugim profesijama. Zato se nada da će se naći neko ko će ga naslediti i sprečiti da i ova vodenica dočeka sudbinu okolnih koje odavno nisu videle ni zrno žita. Iako u vodenici sve izgleda rogobatno, ona traži mnogo umeća i finog podešavanja, kao kod časovničara. - U vodenici si sam svoj majstor, pa zato u rukama moraš da imaš mnoge zanate. Najvažnije je da se kamen lepo oklepa. Često zaspim kraj njega, ali ga i u snu čujem i po zvuku raspoznajem. Kao najbolji budilnik služe mi situacije kada više nema žita ili vode da se dovoljnom brzinom okreće kamen - kaže Bora. Vodenica, u kojoj ovaj vrcavi čovek ima tek trideseti udeo, podignuta je sredinom 18. veka. Ortaci koji su učestvovali s njim u renoviranju digli su ruke od jaza, kamena i žita. Samo je Bora ostao veran vodenici koja ga je još kao dete hranila i sam nastoji da je sačuva od zuba vremena. - Posle rata nije bilo modernih mlinova, pa se ispred naše vodenice spavalo danima u redu za mlevenje. Dolazile su mušterije iz svih gradova južne Srbije. Srećom, pa i danas ima ljudi koji znaju da žito samleveno na električnom mlinu i ono koje prođe ispod mog kamena ne mogu da se uporede - smeje se Bora. Imao je on velikih muka dok nije stekao poverenje i ugled. Melje sve vrste žitarica: od kukuruza i pšenice do čistog raženog, ječmenog i heljdinog brašna. Ima stalne mušterije koje, osim na svom kućnom i vodeničarskom pragu, subotom viđa i na leskovačkoj pijaci. PRAZNUJU UZ KAČAMAK I PROJU Vučjanci su pre tri godine proglasili 10. oktobar za Dan vodenica. Tada se vodeničari ovog kraja okupljaju i pozivaju goste. Bora je zadužen za kačamak, proju i pogaču ispod vršnika. To je prilika da se svima skrene pažnja na značaj vodenica i vodeničara i važnost očuvanja tradicije. Toga je ranije bila svesna i država. Sve vodenice je, barem formalno, uzimala pod svoju zaštitu, ali fond za njihovu obnovu nikada nije zaživeo.
Pogledaj vesti o: Leskovac

Nastavak na Večernje novosti...