Izvor: Politika, 05.Okt.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je razgrađen leskovački „Graditelj”
U rastakanju nekad moćne građevinske firme samo su dobro prošli direktori i njihovi prijatelji dok su radnici poslednju platu primili za april 2002.
Leskovac – Iako godinama ne prima platu, bivša radnica „Graditelja“ Mira Milićević svakodnevno dolazi na posao. Sa kolegom Slobodanom Stojanovićem, koga je na njen predlog angažovao stečajni upravnik Branko Mitić iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vranja, odradi svoju „šihtu“ od devet do četrnaest časova, s ciljem da pomogne bivšim radnicima ove nekada moćne građevinske firme. Stečajni upravnik je najpre nju angažovao pre dve i po godine kada je pokrenut stečajni postupak, jer je trebalo neko da se nađe da sređuje preostalu arhivu, da izdaje razna uverenja i potvrde, ugovore, planove.
Njihov posao je da izdaju M-4 obrasce i raznu dokumentaciju koja je potrebna bivšim radnicima za penziju i ljudima koji su od „Graditelja“ kupili stanove i lokale, da bi ih uknjižili. Kako kaže za „Politiku“, ovde je nekada postojala sređena arhiva, ali kada je počelo rastakanje preduzeća, traktorom su je odvozili.
Mira Milićević je u „Graditelju“ od 1984. godine. Počela je kao magacioner na gradilištu, potom je bila sekretar fabrike, obračunski radnik, blagajnik. U to vreme „Graditelj“ je predstavljao jednu od najvećih visokogradnji u Srbiji. Imao je gradilišta u Beogradu, Kragujevcu, Negotinu i Leskovcu, fabriku stanova, betonjerku, fabriku stolarije, mehanizaciju, separaciju, transport i 1.700 radnika. Gradio je solitere, zgrade, stanove, mostove.
– Uništavanje je počelo 1998. godine kada je formiran holding i kada je počela da jača režija na uštrb proizvodnih radnika. Dobili smo sedam direktora, sedam njihovih zamenika i pomoćnika, sedam blagajnika, sedam obračunskih radnika. Od 2002. do 2004. se pomalo radilo, od 2005. počeo je drastičan pad, radili smo bez plata. Poslednju platu primili smo za april 2002, počeli su štrajkovi, davali su nam po dve-tri hiljade dinara na ime toplog obroka, radnike su slali na prinudne odmore – priča za naš list poslednji delatnik „Graditelja“.
Pre nego što je na preduzeće stavljen katanac, rukovodioci su odlukom Upravnog odbora i Skupštine sebi i svojim prijateljima na ime zaostalih plata od 2002. do 31. avgusta 2007. godine podelili sedamnaest novoizgrađenih lokala u Leskovcu. Lokale su dobili i oni koji su u firmi proveli tek po nekoliko godina, dok su radnici sa po tridesetak i više godina staža ostali bez dinara. Da nevolja bude veća, vrednost lokala je obračunavana po cenama iz 2002. godine, direktori su ionako visoke koeficijente dodatno uvećali u trenutku kada firma nije radila i kada je račun bio u blokadi, a radnicima koji su tužili, zaostale zarade su obračunavane na osnovu minimalca. Sve su radili tajno, a Mira kaže da je i sama, iako je sve vreme bila u firmi, za sramnu podelu saznala na dan kada su ugovori o podeli lokala overeni u sudu.
U stečajnoj masi su dva sprata upravne zgrade u centru Leskovca, od kojih je jedan dat u zakup gradskoj upravi za javne nabavke koja ne plaća kiriju, a od pre nekoliko meseci i gradska stambena agencija. Ostala je i betonjerka i još neki objekti. Stečaj je pokrenut 24. septembra 2010. godine, ali nije bilo zainteresovanih kupaca.
Bivši radnici tužili su firmu za neisplaćene zarade, neki i po nekoliko puta, tako da trenutno ima oko dve hiljade izvršnih rešenja. Prvih stotinak je isplaćeno, a ostali se nadaju da uzmu nešto iz stečajne mase, makar glavnicu, jer su potraživanja sa kamatama ogromna.
Poslednja 104 radnika po socijalnom programu dobila su po 415.000 dinara. – To izgleda puno, ali kada to podelimo na devedeset meseci koliko nismo primali plate, to je mesečno tek nešto više od 4.000 dinara. Po gradu se priča da ja i kolega ne radimo džabe, već da dobro zarađujemo. Tačno je da imamo ugovor o delu sa stečajnim upravnikom po kojem mesečno treba da primamo po 15.000 dinara, ali mi još nismo primili ni dinara. Radimo iz dva razloga. Prvo da pomognemo ljudima koji idu u penziju, pa im nedostaju dokumenta i drugo, nadamo se da ćemo ipak na kraju nešto da primimo – ističe naša sagovornica. Dodaje da živi od socijalne pomoći i na sreću, kao socijalni slučaj oslobođena je obaveze plaćanja parnog grejanja.
I Slobodan Stojanović je u firmi od 1984. godine. Bio je vozač auto-pumpe na fabrici stanova. – Voleo sam firmu, bilo mi je lepo dok sam primao platu. Ni žena mi ne radi, imam kombajn i bavim se poljoprivredom, od toga živimo. Ovde sam došao na Mirin poziv da joj pomognem. Oboje smo na tržištu rada, ovde smo koliko da ne sedimo kod kuće. Sa stečajnim upravnikom potpisivali smo ugovor na po tri meseca, trenutno radimo na reč – kaže Stojanović.
Milan Momčilović
objavljeno: 05.10.2013.
