Izvor: Politika, 21.Okt.2013, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafa kod Miška
Srbija još nema snage, a pitanje je kada će je sabrati, da preseče simbiozu najgorih oblika kriminala i ugodnog političkog zanata
Iz nekog razloga Leskovčani se nisu setili Dačića. Premijer je odrastao u Žitorađi, na dometu lokalnog autobusa, prvi je ministar srpske vlade. A ipak je Leskovac za svog najnovijeg počasnog građanina izabrao Aleksandra Vučića. Uopšte, jug Srbije nije mario za predsednike vlada koje je odnegovao: Dragiša Cvetković, Uzunović i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Živković kao da nisu bili zreli za postamente. Ne voli lokal one koji su se izdigli iz njihove prašine. Udvoričko postolje za kult gradi se na sasvim drugi način.
To se dogodilo taman kad je Vladimir Cvijan uhvaćen u bliskom druženju sa Miroslavom Miškovićem. Bivši Tadićev gensek i zvezda letećeg roka u SNS-u rekao je da je njegova stvar s kim pije kafu i koliko će toga popiti. Bavio se ljudskim pravima megaklaničara Matijevića i Novakovića iz DS, rekavši da su uhapšeni bez razloga, na pravdi političkog boga. Uzgred, izneo je neke natuknice na rastući despotizam u stranci. Ta se primedba sigurno odnosila na Vučića, mada Cvijan nije išao do kraja.
Odmah je napravljen javni scenario kapitalnog sukoba u SNS-u. Navodno, sprema se udar na Vučića, čak i njegovo uklanjanje sa čela stranke. Pučisti su prepoznati u advokatu Cvijanu, ali i profesoru Oliveru Antiću, koji je valjda nezadovoljan što njegov zet više neće biti ambasador Srbije u SAD!
Vučić naprosto nije u stanju da se nađe na svim mestima na kojima bi želeo ili morao da se nađe, niti da odgovori na sve moguće projekcije svoje trenutne moći. Ali, rasplet slučaja Mišković mogao bi ozbiljno da ugrozi stub njegovog realpopulizma. Vicepremijer je jake, možda svoje najjače, adute uložio u borbu protiv korupcije. U tom pohodu poželeo ja da ide u sam centar stvari: udario je na najjačega, čoveka za koga politička legenda kaže da je lako sastavljao srpske vlade po svom ćefu i izdašno plaćao sve one koji su u moći ili bi mogli da budu.
Izgleda da se „borba protiv korupcije“ na Miškoviću i zaustavila i da će možda biti okončana kao konfuzna rezultanta advokatske opstrukcije, moćnog lobiranja i u svakom pogledu posrnulog srpskog pravosuđa.
U toj sferi lični uticaj Aleksandra Vučića niti jeste, niti može da bude beskrajan. Dakle, za sve druge mračne slučajeve morao bi da bude nadležan sistem moderne, legitimne države, sa zdravim polugama sva tri vida vlasti. Ali toga ovde nema i teško će biti dostignuto bez jakih i upornih pritisaka iz Brisela. Dok sve to čekamo, valja se bojati da nećemo dočekati. Neko od ekonomista je dobro primetio da najbogatiji Srbi ništa ne proizvode, niti su to činili, niti umeju. Oni su samo trgovci suvom drenovinom bede, javni lihvari pod brižnom negom države.
I u tome se sastoji opasnost Vučićevog nastojanja da baš svuda stigne, sve vidi i o svemu odlučuje. Isterivanje na čistac bezobzirno bogatih Srba naprosto nije moguće bez introspekcije same države i njene moderne istorije razbojništva, rasipanja i kriterijuma za darovanje zastrašujućih privilegija.
Cvijan dobro kaže da hapšenja na osnovu političke premoći ne vode nigde. Ali, dešavalo se i tek će se događati. Obavljanje vlasti se i sastoji u tome da se dokaže kako su umesto lopova konačno stigli časni ljudi.
Srbija još nema snage, a pitanje je kada će je sabrati, da preseče simbiozu najgorih oblika kriminala i ugodnog političkog zanata. U nekim domenima politika je sišla u podzemlje, a delovi mafije su se uspeli do vlasti, simbolično ili stvarno. Pre nekoliko godina (mart 2010) tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić rekao je autoru ovoga teksta da delegata mafije ima u vladi, parlamentu, policiji, pravosuđu. Svuda, dakle.
Moguće je da vlast ne zna ko je deputat podzemlja u vlasti, ali Tadić je otišao ne saznavši o kome je reč. Ako je i znao, nije nas udostojio da nam to kaže.
Pored Miškovića, čije se suđenje ipak pomalo pretvara u očekivanu farsu, dugo putovanje do pravde koja jeste spora, ali i nedostižna, ipak su nedostupni oni junaci naše tranzicije koji su većinu doveli do afričkog standarda. Recimo da su nezasiti „kontroverzni biznismeni“ i tajkuni bili na drugoj strani privatizacije, da su licitirali na jeftinoj rasprodaji nacionalnog bogatstva i stotina hiljada radnih mesta.
Oni koji su udarali čekićem u pult, i olako krčmili sve što nas je održavalo među civilizovanim svetom, bili su delegati države. Oni su rasuli milijarde dolara, napunili džepove novoj srpskoj aristokratiji, ali i svoje. Ništa manje i svoje.
Zar mislite da Vučić, BIA, koja je onomad slavila i policija ne znaju ko su oni? U najgorem slučaju, mogu ih optužiti za benignu „zloupotrebu položaja“, kvalifikaciju brisanu iz svih evropskih zakona. A nikako za pljačku, razbojništvo, zločinstva najgore vrste.
Konačno, svi oni će se pričestiti na kafi kod Miškovića, slobodnog građanina.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 21.10.2013.
Pogledaj vesti o: Leskovac
.jpg)
