Izvor: JUGpress.com, 02.Dec.2020, 10:11
Jama puna sreće
LESKOVAC
U vazduhu se oseća opori miris propadanja. Novembar guši u čoveku ona ushićenja i zablude drugih doba i drugačijih okolnosti. Magle su duboke, nad ovim svetom oprečnih težnji i još oprečnijih shvatanja. Prekrivaju svaku nadu, na način, niti nov, niti naročito smislen. Kao da više ništa nije trajno, ni pouzdano, do ovih kiša, koje rastakaju bačve bogova, i do ovog zadaha iz podzemnih kovačnica >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << pakla. Jer su to magle naših dana. Otrov. I opomena.
A opomena je i ova studen rane zime, koja čoveka protresa do kostiju. Davno je rečeno da okolnosti utiču na um, u istoj ili većoj meri od one kojom on utiče na njih. Izgleda da se to ostvaruje u ovim novembarskim noćima bez čistine i mesečine. Letimičan pogled na našu haotičnu realnost i na ponašanje ljudi, koje u velikoj meri, utiče na formiranje te i takve stvarnosti, potvrđuje prethodno navedeno. Frustracija i frivolnost, učmalost i aromatičnost jednog okorelog pokvarenjaštva – to su rudimentarne crte ovog doba postepene dekadencije.
Takav se utisak stiče, kada se prođe ovim utabanim stazama prestonice, na koje se sručio greh jednog izgubljenog vremena. Sluzavi trotoari, ponegde prekriveni nabijenom zemljom psećeg izmeta i ljudskog nemara, stapaju se u sivilo kasne jeseni, na način, prirodan koliko i nostalgičan. Čini se, kao da takvo stanje stvari, ništa ne može da prečisti. Ništa.
(izvor:pixabay.com)
Ne može to da uradi, svakako, ni ovaj pregojeni, i prerano ostareli muzičar Ivko, koji vazdan sedi na pohabanoj klupici, pevajući, u sombreru, latinoameričke, domaće i druge arije razbibrige.
Čini to, na radost ili ljutnju, ovog naroda koji kraj njega, nejednakom žestinom, struji stazom koja se, sa jedne strane, razbija o tvrd beton pijace i zidine crkvenog dvorišta, a sa druge, gubi u počivšem hladu jedne usnule šume. Tuda prolaze razni. Deca trčkaraju, gađajući golubove i tanke živce tetaka. Penzioneri, šetaju u ritmu laganog pucketanja prestarelih tetiva. Zaljubljeni, u ovo doba hladnoća, ređe nego inače, tu provode vreme u svom svetu i na svoj način.
Tu, svaki dan sedi i osušeni semenkar Boža, kroz čiji um, struje svi vozovi ovoga sveta. Starac i neženja, bivši radnik vodovoda i istinska fukara, on zadnjih deset godina, dane kruni na tom mestu, prodajući sitne zanimacije, u društvu svoje kobi i ovog, začuđujuće rasklimanog radija. Ta skalamerija, komšiji Ivku čini istinsku konkurenciju u kakofoniji razbijenih i neujednačenih zvukova.
Jedina koja uvek, do tančina, može da razume svaku sekvencu i svaku pesmu, jeste neka žena, koja imenom, beše poznata samo Boži i Ivku. Zvali su je Milka. Bogami, beše to kršna žena ne tako očiglednih godina, ali vrlo očigledne osobine – leva joj noga beše živi prizor horora, sva u lepljivom gnoju koji vazduh na nekoliko metara od ove nečiste žene, puniše otužnim dahom trulenja.
Ta je, tročlana postava, na ovom mestu punom prolaznosti i razvrata, pregurala brojne dane koje behu neraskidivo utkani u ćeliju jednog nesrećnog poznanstva. Ivko, taj slabić, koga braća njegove više puta zlostavljane žene, na krv istukoše; Boža, čuvar drevne nastranosti koja vuče ka deci najranije dobi; Milka, žena koja postoji i crkava na najstrašniji mogući način.
Četvrti član je, već pomenuti radio. Spržen od silne upotrebe, raskliman od udaranja besa i očaja, on beše u stanju da emituje sasvim limitiran broj stanica, sa još jasnijom listom poželjnog sadržaja. Zbog tehničke falinke, šta li, na njemu se najčešće vrteše jedna pevljiva reklama najvećeg dostignuća čovekovog:
„Svakom treba na planeti, hormon sreće, u tableti….osećaj se odlično, i opusti se, odmah!“
Tako prolaze dani. Retko granje jedne počivše šume, novembarska sumornost i magluština od koje se otežano diše, blatnjava staza, nastrani semenkar, muzičar – nasilnik, žena kojoj se meso raspada na očigled sveta i bogova i pomahnitali radio sa kog trešti reklama koja do kosti razgolućuje svu duhovnu bedu savremene civilizacije. Čitav ovaj spektakl liči na jedan, uistinu orvelovski proces. Proces, koji se zgodi pred očima jednog, na dobro i zlo, kadrog uma.
Ali, to ne beše jasno svima.
Svakako ne ovoj rastrčanoj, bezobraznoj dečurliji, koja golubove ubija kamenjem, a Milkinu ranu čačka štapovima od plastike; ni njihovim majkama i tetkama, babama i strinama, koje živo raspravljaše o najnovijim bravurama rijaliti splačina. Ne beše jasno ni ovim, tobože, dostojanstvenim starkeljama, čije hrapave ruke bacaše mrve vrapcima, sa istom onom pažnjom i rešenošću, kao što su sekle vratove političkih disidenata u vremenima vojnikovanja jednoj ideologiji i jednom vođi. Nisu bile poznate istine ni ovim velegradskim gospođetinama, koje na način, prepotentan koliko i iritantan, hode među ovim narodom, za njih, bednih i nedostojnih stvorova, uživajući u svojoj uobrazilji o arijevskom poreklu i položaju koje samo one, pod svodovima ovoga sveta, zauzimaju. Nabeđene budale, neko bi rekao.
Ne vidi ni ovaj raspojasani čova, niska čela i silna glasa, koji svojoj bližoj okolini beše poznatiji po tome što je triput ponavljao razred, nego po bilo čemu drugom. Horizonti istine se ne naslućuju iza zatamnjenih stakala blindiranog auta, koji u jednu smesu sažima partijsku pripadnost, kriminalnu svrstanost i karakternu inferiornost. Snašao se. Tako, makar, kažu.
No, beše i drugih. Oni koji behu svesni.
Beše svesna ona prsata gospođica, koja u plaču, uguši poniženje i potrebu da ubije, jer su joj, za zaposlenje, tražili partijsku knjižicu ili šifru srca.
Jasno je bilo i onom provincijskom radniku, koji beše umirao u kratkim izdisajima, dok mu pogled beše prikovan, ne na dim jednog izgubljenog grada, ni na šipku krana, koja, na slamku, cediše život iz njega, već na daleke predele i još dublje doline zavičaja, u kom će uboga deca, bez njega, odrastati.
Behu poznate istine naših dana i ovoj razrokoj studentkinji, koja znade da će joj stotine pročitanih knjiga, dobro doći kao osnova za nežno koleno odlikaša, dok uporno i metodično bude prala suđe u restoranu potvrđenog ratnog profitera i njemu slične društvene elite.
„Svakom treba na planeti, hormon sreće, u tableti….osećaj se odlično, i opusti se, odmah!“
Izvor: pixabay.com
Učinilo bi se, čitaocu promućurnom, da pisac piše bojama crnine i besmisla, dok na, ne naročito koncizan način, sažima sve dezene jedne sumorne stvarnosti. Takav je, utisak, ipak, pogrešan. Da bi se to shvatilo, dovoljno je prisustvovati onim dvominutnim radio-vestima, kada usporeni glas spikera, ili bolesni tonalitet onoga čije se ime ne spominje, počne sa deklamacijom dobro naučene pesmice opšteg prosperiteta – rast BDP-a i strane investicije, borbeni avioni i fabrike guma, autoputevi od svile i elektrane od žada, građanska poslušnost, nacionalna superiornost i državna vrhovnost. Akordi struje kao na traci, te se, neupućenom slušaocu (kakvih, teško da ima), čini, kao da živi u jednoj distopijskoj tvorevini koju sasvim pogrešno nazivaju Srbija.
„Svakom treba na planeti, hormon sreće, u tableti….osećaj se odlično, i opusti se, odmah!“
(izvor:pixabay.com)
Posle intenzivnog iskustva koje se reprodukuje sa preciznošću drevnih arapskih astronoma, na svakih sat vremena, cela je ova grupa pokvarenjaka, u stanju kontrolisanog haosa.
Semenkar Boža, uzdiše zadovoljno i spokojno, kao od onog nastranog ugođaja, kada kraj njega prolaze devojčice koje mu mogu biti unuke.
Ivko oseti lupanje svog manijačkog srca, prekide, namah, sviračku epopeju, od silne želje da lomi i razara. Pogleda oko sebe, zadrigao i krvav, tražeći nadu i putokaz. Ugleda Milku, koja u tom trenutku, beše grančicom čačkala gnojavu ranu, od koje svet beše smrdeo poput đavolje jazbine. Zlovoljan koliko i zadovoljan, gladeći bradu monstruma, upita nesrećnu ženu:
„Sećaš li se kada je bilo ovako?“
„Ovako? Nikad.“ – odgovori Milka, brišući sluz sa grančice.
Dok teški suton kasne jeseni, lomi ono malo života na suvomrazici novembarskog dana, negde se u daljini ču dreka. Deca ubiše goluba, koji pade kraj tela nečega, što ležaše tu, prerezanih vena, u lokvi krvi i vlastitog izmeta.
Kada neka senilna baka spazi odvratnost jednog koncetrovanog užasa, upita, neodređeno.
“Ko je ovo?”
“Dostojanstvo”, odgovori neko.
„Svakom treba na planeti, hormon sreće, u tableti….osećaj se odlično, i opusti se, odmah!“
Aleksandar Stojanović
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
