Izvor: novanasarec.org.rs, 11.Nov.2017, 11:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

JUBILEJ, MORE! NEGO ŠTA JE NEGO JUBILEJ !

Nešto sasvim lično – Život kakav smo živeli



Prvog dana jula, pre ravno pedeset godina, samo nedelju dana posle završnog ispita u srednjoj školi, započeo sam svoju radnu karijeru kao tehničar pogona za sintezu dekstrana, zamene za krvnu plazmu, u Farmaceutsko-hemijskoj industriji “ZDRAVLjE” – Leskovac. Na takav postupak bio sam obavezan, jer su moji roditelji (hajde sad, uz moj pristanak, naravno!) svake godine sa FHI “ZFRAVLjE” potpisivali ugovor da ću na radu u fabrici provesti najmanje onoliko godina koliko je trajalo moje školovanje.
Sedam dana ranije, na saopštavanju rezultata završnog ispita, Dragoljuba Kocića, druga iz razreda i mene pozvao je Božidar Đorđević Kukar, tada direktor i FHI “ZDRAVLjE” i škole, i obratio nam se rečima: – Momci, odmorite malo, a prvog jula hoću da vas vidim u fabriku!-
Toliko.
Pogon za biosintezu dekstrana bio je više nego atrakcija i izazov: ponos domaće nauke, plod istraživačkih timova “ZDRAVLjA” potpomogutih stručnjacima sa katedri tehnoloških fakulteta, proizvodio je zamenu za krvnu plazmu koju su istovremno počeli da proizvode u Poljskoj, a ranije još samo u Švedskoj i Americi. Na biosintezi dekstrana u „ZDRAVLjU“ radilo je dvadesetoro tehničara, dva inženjera i biolog, uz ozbiljnu podršku timova stručnjaka ondašnjeg zdravljaškog Instituta za istraživanje i razvoj.
Bilo je to vreme kada je hladni rat dosezao vrhunac, i kada su sve zemlje, koje su držale do sebe, preduzimale opsežne mere da globalni sukob prežive. Tradicionalno paranoični Amerikanci redovno su i masovno uvežbavali postupke samozaštite stanovništva u slučaju nuklearnog napada, obuhvatajući bukvalno sve kategorije stanovništva, zemlje istočnog bloka, pa i Jugoslavija, uvele su obavezu izgradnje “atomskih” skloništa za zaštitu sopstvenih građana u stambenim naseljima, i…. svi su intenzivno radili na razvoju sopstvene proizvodnje osnovnih lekova i medicinske opreme.
Posebna pažnja planera bila je orijentisana na obezbeđivanje zaliha za preživljavanje, a kako se računalo na ratne katastrofe velikih razmera, grozničavo je tražena zamena za krvnu plazmu, čije su rezerve prirodno ograničene. U tom trenutku, dekstran, polimer glukoze, bio je idealno rešenje. Sposoban da nadoknadi gotovo polovinu volumena izgubljene krvi, neuporedivo jeftiniji od krvne plazme, pogodan za čuvanje na duži rok, transport, pripremu i aplikaciju u obliku infuzionog rastvora čak i u terenskim uslovima, našao se u fokusu logističara i državnih organa zaduženih za vanredne situacije.


Naravno da je „čudo na jugu Srbije“ imalo odjeka i u naučnoj javnosti. Stručnjaci „ZDRAVLjA“ redovno su dobijali pozive da svoje radove saopšte ili prezentiraju na brojnim kongresima, simpozijumima ili seminarima iz oblasti tehnologije, biologije, medicine širom sveta, specijalizovane edicije iz oblasti nauke objavljivale su abstrakte radova sa potpisima stručnjaka iz leskovačke fabrike lekova, nakon čega su obavezno sledili zahtevi za daljom razmenom i dopunom informacija…
Dobra vremena, i dobri ljudi.
Seriozna proizvodnja dekstrana za humanu upotrebu, iz koga je kasnije razvijen i “Fedeks”, fero-dekstran izuzetno efikasan u terapiji anemije kod ljudi, ali i u veterinarskoj praksi, a onda još i „Vetadeks“ koji je korišćen u postupku lečenja obolelih životinja, trajala je petnaestak godina. Sve dok proizvodnja lekova, najpre globalno, a kasnije i lokalno, nije dospela u ruke i pod kontrolu farmako-mafije, čiji je stalni i jedini cilj potrošnja. Dakle, – lečiti. A ne izlečiti.
U pogonu sam radio pet lepih godina. Bila je to sjajna staza za uzlet u svet koji je trebalo otkrivati.
A sudbina pogona? Podeljena je, posle prodaje FHI „ZDRAVLjE“, sa sudbinom ovećeg kompleksa drugih delova fabrike koji su zajedno činili baznu proizvodnju, to jest sintezu supstanci, aktivnih komponenti za lekove i ekstrakciju lekovitog i aromatičnog bilja, po tehnologijama koje su razvili stručnjaci u istraživačkom Institutu „ZDRAVLjA“. Novi vlasnik nije bio zainteresovan niti za baznu proizvodnju niti za infuzione rastvore, zamena za krvnu plazmu nije bila njegov problem. Zajedno sa sintezom aktivnih supstanci i ekstrakcijom, proizvodnja dekstrana i njegovih derivata potpuno je ugašena.
Intrigantnom mi je ostala i sudbina sadržaja specijalne laboratorjske posude u kojoj je čuvan matični soj bakterije Leukonostok mezenteroides, zapravo ključnog činioca koji je posao sinteze obavljao umesto nas. Neko vreme čuo se vapaj poslednjeg rukovodioca pogona, biologa, koji je tražio odgovor na pitanje – šta sa skupocenom kulturom bakterija izolovanih mukotrpnim radom timova ljudi posvećenih nauci. Onda je i njega i njegov glas razvejao vetar euforično nazvan tranzicijom.
Kern sa fotografijama koji objavljujem uz ovaj tekst, napravljen je negde u jesen 1967. godine, sadržaj je oveće TV reportaže koju je RTB pravila o “jedinstvenom čudu domaće nauke na jugu Srbije”, i jedino je fotografsko svedočanstvo koje imam o sebi iz tog vremena.
O čemu sam u toj reportaži pričao? O tome da se, po sopstvenu pamet, ne mora ići u inostranstvo.
Nikola Milićević

Nastavak na novanasarec.org.rs...