Izvor: JUGpress.com, 02.Mar.2019, 09:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izložba i promocija knjige “Bolnica Stobart”
LESKOVAC
Povodom obeležavanja stogodišnjice završetka Velikog rata, u Galeriji Leskovačkog kulturnog centra sinoć je otvorena izložba „Bolnica Stobart – Kragujevac 1915” autora Tatjane Janković.
Izložba se sastoji od 80 panoa na kojima se nalaze fotografije kombinovane sa svedočanstvima bolničarki.
Malo je istorijskih podataka, jer je to mahom danas dostupno preko interneta, >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << ali ono što je teško naći su upravo autentična svedočanstva. Ujedino je predstavljena i knjiga „Bolnica Stobard“ koja sadrži svedočanstva članica misije Mejbel Dirmer, Monike Stenli i Oliv Oldridž.
U periodu od aprila do novembra 1915. u Kragujevacu je, kao jedna od humanitarnih misija, boravila organizovana grupa medicinskog osoblja i volontera koju je predvodila Mejbel Sinkler Stobart.
Uz pomoć Vojne komande formirana je poljska bolnica sa 60 šatora na teritoriji Vašarišta.
Cilj misije „Stobart“ bio je pružanje medicinske pomoći vojnicima obolelim od tifusa, ali je bolnica na otvorenom vrlo brzo počela da leči i lokalno stanovništvo.
U poljskoj bolnici „Stobart“ lečeno je oko 20.000 obolelih, ali je i deo osoblja bio zahvaćen tifusom.
Volonterka Mejbel Dirmer i medicinska sestra Lorna Feris umrle su tokom ove misije i sahranjene su na Gradskom groblju u Kragujevcu.
„1914. upućen je apel savezničkoj javnosti gde je rečeno da je Srbija ostala bez gotovo trećine medicinskog osoblja i da je neophodno uputiti huminatarne medicinske misije“ podseća Tatjana Janković.
„Na ovaj apel odazvala se i Velika Britanija i već krajem 1914. godine krenulo se sa formiranjem prvih misija. Početkom 1915. u Kragujevcu su već bile prisutne neke misije, a jedna od čuvenijih humanitarki bila je doktorka Elizabet Ros, koja je samoinicijativno došla u Srbiju. Ona je sredinom februara 1915. godine, lečeći srpske vojnike i sama obolela od tifusa, umrla i sahranjena je u Kragujevcu. Ona je prerasla u simbol svih humanitarnih misija koje su pomagale Srbiji tokom Velikog rata. Krajem aprila 1915. u Kragujevac stiže misija „Stobart“, jer je ovaj grad smatran za najugroženiji. U njemu se nalazilo oko 100.000 ljudi, pre rata Kragujevac je imao 18.000 stanovnika. Ovu misiju predvodila je Mejbel Stobart i bolnica je bila postavljena pod 62 šatora, jer se imalo u vidu da će se nositi sa epidemijom tifusa. U to vreme epidemija već jenjava i u dogovoru sa srpskim sanitetom se usmerava na lečenje ranjenih vojnika, a počinje da leči i lokalno stanovništvo. Kroz ovu bolnicu, tokom šest meseci njenog rada na prostoru Srbije, je prošlo oko 20.000 pacijenata. Otvorena su i šest dispanzera u okolini Kragujevca, tako da je ta grupa sa početnih 45 članova, na kraju brojala 80 članova.“
Janković kaže da se tri svedočanstva nalaze u knjizi „Bolnica Stobart“.
„Mejbel Dirmer, koja je bila zadužena za distribuciju rublja, slala je svoja pisma porodičnom prijatelju, koji je ta pisma nakon njene smrti 1915. godine objavio kao knjigu. Od prihoda je podignuta memorijalna česma u mestu odakle je ona krenula u Srbiju. Monika Stenli, glavna kuvarica, imala je 27 godina kada je došla u Kragujevac. Vodila je dnevnik tokom rada u bolnici i taj dnevnik je u knjizi. iz tog dnevnika zaključujemo da je ona bila u dogovoru sa nekim novinama u Britaniji i da im je slala određene segmente koji su tamo objavljivani, jer je u to vreme vladalo veliko interesovanje za vesti sa fronta. Ona je svoj dnevnik objavila nakon povratka 1916. godine u Britaniji. Treće svedočanstvo je napisala Oliv Oldridž je napisano nakon povratka u Britaniju i publikovano takođe 1916. kao memoarski zapisi koji mnogo više opisuju povlačenje srpske vojske nego sam rad u dispanzeru.“
Mirko Demić, direktor biblioteke „Vuk Karadžić“ iz Kragujevca i književnik, kaže da je cilj ove izložbe bio da se Kragujevčanima pokaže koliko malo znaju o svojoj istoriji, a posebno o vojnim misijama, gde nije bilo samo škotskih misija, nego i ruskih i francuskih.
„Mi nemamo adekvatnih podataka, da su one tu boravile, nemamo ni nekakav spomenik koji bi podsećao na to. Imamo samo komemoraciju u znak sećanja na doktorku Elizabet Ros, ali se i tu vidi predrasuda koju mi imamo prema drugim zemljama i narodima, ali i prema sebi samima. Imamo tri groba, tri žene strankinje koje su umrle lečeći srpski narod, a pominje se samo doktorka, a ne pominju se i ove druge dve. Tatjana Janković je upravo krenula od pitanja „ko su ove druge dve žene?“ Drugi segment koji smo želeli da naglasimo jer u ratu imate more muškuih priča, a ovo su tipično ženske priče. Želeli smo da otkrijemo kako su žene kroz svoj senzibilitet doživele rat i upravo su ova tri različita svedočanstva to pokazala. Treći segment koji treba da nas zabrine je da je ona država bila daleko ozbiljnija nego ona koja je došla posle 1945. Međutim, tu se vidi neka vrsta aljkavosti samoljublja. Nije poentirano, jer mi smo imali već 1918., 1919. ili 1920. godine autentična svedočanstva žena koje su učestvovale u ratu i koje su ostavile divne slike o Srbima, koje su htele da nauče od Srba ponešto i to niko nije iskoristio. Do prošle godine niko nije preveo ova tri prevelika teksta. Zašto? Da li je nama dovoljno samo da govorimo o žrtvama koje smo imali u tom ratu, a nikada nismo iskoristili upravo ono što nam je dolazilo iz sredine koja nam nije bila preterano sklona? Dolazile su nam pohvale, divna emotivna slika o našoj sirotinji, koja nam je bila naklonjena i koja nas je doživljavala kao božanstva. To i jeste naš generalni problem, što ne tražimo saveznike među drugima, neko tražimo konfrotacije, podležemo predrasudi da su svi protiv nas, a da smo mi jedini nevini. Ima u našoj svesti i našem ponašanje neke samodovoljnosti i mi smo ovom knjigom i ovim projektom to hteli da pokažemo. Ove žene su pokušale da našu tragediju pokažu u svojoj sredini, one koje su preživele su praktično čitavog života radile u korist Srbije držeći predavanja o tragediji Srbije u Prvom svetskom ratu, skupljajući i šaljući pomoć i posle tog nesrećnog rata.“
Izložbu „Bolnica Stobart“ pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja, dok je objavljivanje knjige omogućio Grad Kragujevac.
PodeliteClick to share on Facebook (Opens in new window)Kliknite ovdje za dijeljenje na Twitteru (Opens in new window)Kliknite za slanje emaila prijatelju (Opens in new window)Click to share on Skype (Opens in new window)
I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Leskovac
.jpg)
