Izvor: JUGpress.com, 01.Apr.2021, 11:06
Druga sasvim obična priča: Sa sačuvane razglednice
LESKOVAC
O Jugoslovenskoj ekspediciji koja je osvojila Himalaje, Mont Everest, prišavši mu sa strane sa koje nikad pre, a ni potom, nije osvojen, pa i danas, kao uspomena na mrtvu državu, nosi ime – Jugoslovenski smer.
Radnog dana, nekih sedamdesetih godina prošlog veka, činovnici koji su radili na distribuciji pošte u FHI „ZDRAVLjE“ doneli su mi zamolniicu neobičnog sadržaja, koju nisu znali kome >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << da proslede. Zamolnicu su poslali ljudi koji su pripremali jugoslovensku ekspediciju na Himalaje, i u njoj su ljubazno molili za pomoć u vidu lekova po popisu koji je u njoj naznačen. Uglavnom antibiotike širokog spektra, snažan analgetik, lekove protiv stomačnih tegoba, koje je „ZDRAVLjE“ imalo na svojoj listi.
Sa zamolnicom se zaputim do Miodraga Stojanovića, ondašnjeg direktora proizvodnje lekova, objasnim o čemu se radi, on pogleda pismo u kome je zahtevano samo po par kutija preparata, i kaže –Ova ekspedicija je ozbiljna stvar svetskih razmera, mi smo velika firma, u nedostatku drugih, ovo će biti sjajna reklama za „ZDRAVLjE“, znaš li na koliko mesta će biti ovo zabeleženo… Paket sa lekovima mora da bude bogat!
I napiše Miodrag trebovanje, uputi me u magacin gotovih roba, tamo mi naprave lepu zbirnu kutiju sa traženim lekovima, sve puta deset, i otpreme je uredno na adresu sa koje su se javili logističari ekspedicije.
Neku nedelju kasnije paket se vratio na poštu „ZDRAVLjA“ sa propratnim pismom u kome se ekspedicija zahvaljuje na razumevanju i pomoći, sa napomenom da su oni iz zbirne kutije uzeli ono što im treba po popisu, a da višak vraćaju darodavcu, uz objašnjenje da je oprema, koju prikupljaju za ekspediciju, već teška više tona, da će na Himalaje biti izneta na leđima, i da, zbog toga, moraju da vode računa o svakom gramu koji će poneti.
Mislim da su od tog događaja protekle dve, možda i tri godine, svetski mediji su već uveliko izveštavali o spektakularnom podvigu jugoslovenskih himalajaca, kada su mi, opet iz fabričke pošte, doneli razglednicu adresiranu na moje ime. Sa Himalaja, sa Mont Everesta, javila se jugoslovenska ekspedicija.
Razglednicu su potpisali svi članovi ekspedicije, sem 20 Šerpasa, u kojoj su učestvovala 24 penjača, 2 lekara i 3 novinara, i ja je sada objavljujem.
Vođa ekspedicije je bio iskusni himalajac Tone Škarja, lekari dr. Evgen Vavken, glavni lekar ekspedicije, i dr. Igor Tekavčič, lekar ekspedicije, a penjači su bili uglavnom iz Slovenije, njih dvadeset: Zvone Andrejčič, Stane Belak, Borut Bergant, Viki Grošelj, Tomaž Jamnik, Stane Klemenc, Franček Knez, Ivč Kotnik, Marjan Manfreda, Štefan Marenče, Vanja Matijevec, Dušan Podbevšek, Bojan Polak, Roman Robas, Andrej Štremfelj, Marko Štremfelj, Jernej Nejc Zaplotnik, Jože Zupan. Iz Hrvatske su bili Vladimir Mesarić i Stipe Božić, a iz Bosne i Hercegovine Muhamed Gafić i Muhamed Šišić.
USPON NA HIMALAJE
Pet članova ekspedicije (Škarja, Belak, Marenče, Robas, Zaplotnik) otišli su u nepal godinu dana ranije, u neku vrstu prethodnice, kako bi proverili, dogovorili i postavili bazni logor na 5.300 metara visine. Istovremeno je otkriven relativno siguran prilaz prevoju Lho La.
Oprema je iz Ljubljane kamionima dopremljena do Rijeke. U riječkoj luci na brod je utovareno 18 tona opreme: preko 10 km alpinističkih konopaca, 350 m visećih i aluminijskih ljestava, 40 šatora, 80 vreća za spavanje, 30 pari posebno izrađenih penjačkih cipela „gojzerica“, 500 vijaka i klinova za stijene i led, više stotina litara kerozina i plina za kuhanje i skoro četiri tone hrane. Opremi je trebalo dva mjeseca kako bi preko indijske Kalkute i nepalskog Katmandua stigla do polazišta u planine. Putovanje je započelo 27. februara 1979. godine.
Vođa Šerpasa je bio Ang Phu koji je Everest već jednom bio ispenjao, godinu dana ranije sa austrijskom ekspedicijom.
Ekspedicija je imala 18 tona opreme koju je punih 19 dana nosilo 750 lokalnih nosača sve do 6.000 metara nadmorske visine gde je na ledniku Khumbu postavljen bazni kamp. Svaki od 750 nosača nosio je teret od 30 kg, a alpinisti su nosili svoj lični prtljag. U baznom logoru na 5300 metara visine postavljeni su šatori i raspoređena oprema. U jednom šatoru nalazila se bačva u kojoj je bilo 60 kg dolarskih novčanica. Nosači su dnevno dobivali po 2 $. Danas bi to bilo do 30 $ po danu.
Između 29. marta i 6. aprila ekspedicija je fiksirala užad na padini između Baznog logora (5.350 m.) i oboda Lho-La (6050 m) sedla, i montirala ručni lift u dužini 200 m. Na taj način je transportovano oko 6 tona opreme. Zatim je podignut Kamp 1 koji se sastojao od šatora i snežnih jama u kojima je moglo boraviti 40 ljudi. Stepen težine uspona je iznosio između druge i treće kategorije, a poslednjih 150 metara između četvrtog i petog stepena.
Između 7. i 14. aprila prikupljena oprema je preko ledene i kamene strane (težine 4) prebačena iznad sedla i osnovan je Kamp 2. (6.770 m.) sa 12 ležajeva. Do 18. aprila podigli su Kamp 3. (7.170 m.) 50 metara ispod jedne prepreke (Zapadno rame) i snabdeli ga zalihama.
Na tom mestu Američka ekspedicija iz 1963. godine, koja je krenula iz Doline tišine i jedno vrijeme išla grebenom, sišla je na Severnu stranu i kuloarom došla do vrha. Jugoslavenska ekspedicija je zaobišla Zapadno rame, vratila se na greben i na visini 7.520 metara 27 aprila podigla Kamp 4. takođe sa 12 mesta. Zatim je nastupilo olujno nevreme sa vetrom 150 km/h u trajanju od pet dana i kamp 5. podignut je tek 9 maja, na visini 8.120 metara.
Uspon su prvi pokušali Viki Grošelj i Marjan Manfreda. Puno vremena su izgubili tražeći put i zbog oštećenja na jednom od ventila boce s kisikom. Manfreda je skinuo rukavice nakon što se popeo preko vioke okomite granitne ploče na čijem je vrhu obesio uže, a kada ga je postavio, shvatio je da mora nazad – promrzle su mu ruke. Vratili su se u bazu, i za njih je uspon bio završen. Kasnije su mu amputirali prste, ali taj fiks je pomogao drugoj navezi da napreduje.
Druga naveza Podbevšek i Robas zbog loše vidljivosti promašila je pravac ka vrhu, ali je time pokazala pravi put ostalima.
Nakon 40 mukotrpnih dana na planini, 13. maja, po snažnom vetru i pri temperaturi vazduha od -35°C krenula je naveza koju su činila braća Andrej i Marko Štremfelj i Nejc Zaplotnik. Marko je odustao od uspona zbog oštećenja ventila na boci s kiseonikom. Andrej Štremfelj i Nejc Zaplotnik takođe su kasnije imali probleme sa bocama, ali su izašli na Mont Everest u 13:51h, kao prvi jugoslovenski (slovenski) alpinisti. Ostale su zapisane reči Nejca Zaplotnika:
Sediva pri kitajski piramidi in ne veva, kaj bi. (Sjedimo pored kineske piramide i ne znamo šta ćemo).
Naredna dva dana padao je snijeg, kovitlao je vetar i nije bilo moguće prema vrhu. Kad se vrijeme donekle primirilo, krenuo je navez u kojem su bili Stipe Božić, Stane Belak kao i Šerpas Ang Phu koji je tako postao prvi čovek koji je Everest popeo iz dva različita pravca. Kako su bila trojica u navezu, pa time i nešto sporiji, na vrh su izašli oko 14,30, te nije bilo dovoljno vremena za siguran silazak do Logora 4. i ostali su na otvorenom, na visini od 8.400 metara. To je inače bio i najviši bivak kojeg je čovjek preživeo bez šatora i spavaće vreće. U jednoj od svojih knjiga Stipe Božić je zapisao:
„Mnogo opasnija polovica je silazak u podnožje planine. Trenutak stajanja na vrhu najviše ovaj sport razlikuje od ostalih. U bilo kojem drugom sportu, kad igrač postigne odlučujući zgoditak, sudac odsvira kraj ili natjecatelj presiječe vrpcu na cilju i za njega je to kraj utakmice. Nakon utakmice ide se u toplu svlačionicu, pod tuš. Na vrhu planine jedna druga utakmica tek počinje, i to ona za život. Nad Mount Everestom zametnula se strahovita oluja. Vjetar je puhao brzinom od 150 kilometara na sat a temperatura se spustila na minus 40 stupnjeva. Toga dana nismo uspjeli sići do logora 4. pa smo zanoćili na visini od 8400 metara. To je bio najviši bivak, bez šatora i spavaće vreće, kojeg je čovjek preživio.“
Članovi historijske ekspedicije vratili su se u Jugoslaviju 26. maja 1979. godine.
Nikola Milićević
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
