Izvor: JUGpress.com, 10.Jan.2020, 09:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demagog i kiša
LESKOVAC
Bio jednom jedan demagog. Voleo je mnogo da ga ljudi vole. Svaki dan je smišljao ono što će ljudima govoriti kako bi mu aplaudirali, pevali hvalospeve i tapšali ga po leđima. On im je govorio sve ono što bi oni želeli da čuju i ljudi su mu verovali. Čak i onda kada je bilo očigledno da to nije moglo biti realno, ljudi su voleli da mu veruju. Verovali su mu toliko, da su počeli da mrze svakoga ko bi se usprotivio vođinom mišljenju i ko bi se usudio da mu postavi >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << neko pitanje koje nije bilo u skladu sa onim što je izjavljivao.
Imao je demagog vlast u rukama i dosta saradnika. Oni su jeli šta su hteli. Ponekad grad ceo i parka jedan deo. Svako od njih je imao nekog brata, sestru, roditelja, rođaka, koji je takođe jeo šta je hteo. Mnogi od tih saradnika su ranije bili saradnici onih koji su bili na drugoj strani mišljenja. Znao je on da su se ti njegovi saradnici opametili i da su sada na njegovoj strani, jer su shvatili da su oni drugi loši i da lažu. Ipak nije im vođa beskrajno verovao. Verovao im je toliko, koliko je mogao da ima znanje o tome kako je mogao da ih kontroliše.
Znao je i da su jedni od onih drugih koji nisu prihvatali njegovo mišljenje namerno zli, dok su drugi naivčine. Oni zbog toga i nisu bili deo grupe koju je predvodio demagog. Zbog toga što su zli i naivčine, njima je uskraćivano svako pravo. Njima se ništa nije smelo dopustiti. Morali su da dobiju zasluženu kaznu sve dok ne shvate da je ono što je govorio demagog za njihovo dobro, a ne za dobro njega samog. Kada bi shvatili svu dobrotu njegove demagogije, morali su da dokazuju da je njihovo shvatanje vrednosti o kojima je on govorio stvarno zaživelo u njihovim glavama. Oni su morali da budu veći demagozi od njega da bi se našli na lestvici grupe, ukoliko to nisu učinili mnogo ranije kada je demagogiju trebalo staviti na pijedestal. Njihova obaveza je bila da pronađu one zle koji su na drugoj strani mišljenja i da pokažu kako takvi ne mogu da imaju ispravne motive, dobre namere i da budu dobri ljudi. Zatim bi demagog kada bi pronašli nekog takvog, znao dobro da objasni ličnost i namere tog zlog pojedinca koji ne shvata sve vrednosti onoga što je on govorio i dokaže kako se taj neko krije iza lažne dobrote.
Naivčine nije pojedinačno karakterisao. Oni su bili zavedeni od strane zlobnika sa druge strane mišljenja koji su njih koristili da ostvare svoje namere koje je demagog dobro prepoznao. Znao je on dobro da izriba ta strašila, koja su koristila naivčine, toliko da bi se dizala prašina neko vreme dok se ne bi otkrio neki drugi zlikovac koji se krio iza lažne maske dobričine. I tako je demagog dan za danom koristio svoje umeće da ukaže ljudima iz grupe koja ga je sledila, da je on najbolji, da su mu namere najčasnije i da sve što on radi, radi u interesu svih, a ne njega samog. Sve ono što nije valjalo, on je korektno i sa argumentima pripisivao onima drugima, koji su bili krivci za sve i koji su kako je on dobro prepoznao, želeli da upropaste svako dobro što je on uradio.
Lepo je demagog objašnjavao da je njegov put najbolji mogući izbor. Iako je taj put prepun krivina, odrona, klizišta, nije vodio ni tamo, ni ovamo, oni koji su mu aplaudirali su mu potpuno verovali. Toliko je bio ubedljiv da čak i oni koji mu nisu verovali bi govorili da ne postoji nikakav izbor i da moraju da se pomire sa tim da demagog i dalje bude na mestu sa kojeg je mogao mirne duše da prosipa svoju ideologiju.
Međutim, jednog dana je demagogija poprimila oblik sumnje. Onog dana kada je vođa izjavio da postoji 50 procenata verovatnoće da će pasti kiša. Oni koji su ga sledili, nisu mogli da poveruju da vođa nije bio siguran. Na izlazu iz svojih domova stajali su na vratima. Nisu znali da li da ponesu svoje kišobrane, ili ne. Trebalo je doneti pravu odluku, a bez vođinog uputstva to je predstavljalo teškoću. Gledali su u nebo, nesigurni u ono što im je demagog rekao, a nebo im nije slalo nikakvu poruku. Pokušavali su tu na vratima da shvate šta im je poručio i šta da rade. Da ponesu kišobran, to bi delovalo kao da pola onoga što je onaj koji im je redovno slao jasne poruke izjavio nema smisla. Da ga ne ponesu opet bi to bilo neverovanje. I tako su stajali na izlazu nemoćni da donesu bilo kakvu odluku i da se pokrenu.
Oni zli i naivčine, koji su imali drugačije mišljenje i nisu slušali vođu, videvši nadvijene oblake rekli su samom sebi: „moguće je da pada kiša“. Poneli su svoje kišobrane i izlaz za njih nije bio prepreka. Šetali su slobodno, bez straha da će pokisnuti, pomalo čudno gledajući one koji su stajali na izlazu. Iako je bilo nesuglasica, govorili su im: „Izvolite izaći. Šta iako se pokisne malo. Pa to nije strašno. Ako se plašite, ponesite svoj kišobran i uvek ga možete otvoriti i kiša vam ne može ništa. A i kada ispusti svoj tovar, oblak će se razići, a onda je i taj mali teret nebitan“.
I neki ljudi koji su do tada slušali samo vođu su počeli da izlaze.
Oni koji su svim srcem verovali demagogu, nisu izlazili. Učaurili su se u svojim domovima i čekali da im vođa sto posto bude siguran. Počeli su da optužuju one koji su pripadali grupi, a odjednom se našli na ulicama sa svojim kišobranima. Oni su bili nevernici, nepoštovaoci dela i lika, zavedeni i dobiće zasluženu kaznu. Možda će pokisnuti, a možda i neće, ali mi sigurno nećemo – govorili su.
Drugi koji su se osmelili počeli su da se smeju samom sebi, ne verujući koliko je lako pronaći rešenje kada demagog ne zna šta da vam poruči.
Počela je da pada kiša i svi su otvorili kišobrane. I oni koji su imali drugačije mišljenje od demagoga, i oni koji su shvatili da je moguće doneti odluku bez da razmišljaju o tome šta im je vođa poručio. Kiša se pretvorila u pravu provala oblaka, a ljudi su počeli da pevaju ispod svojih kišobrana. Neki su ih sklopili i počeli da uživaju u kapima koje su padale sa neba i da im se raduju. Bilo im je svejedno da li će pokisnuti ili ne. Bilo im je svejedno da li neko ima drugačije mišljenje, ili je bio nesiguran. Važno je bilo da kiša nije tako strašna. Kako je naišla, provala oblaka je otišla svojim putem. Pokazala je da postoji ono između, da nije sve crno, ili belo. Ostavila je za sobom isprane misli, vesele ulice, slobodne izbore. Oni koji su je prihvatili počeli su da misle svojom glavom i da budu ponosni na sebe. Oni koji su se skrivali kod izlaza bolela je glava i čekali su i dalje da demagog bude sto posto siguran.
I tako bio jednom jedan demagog koji je mnogo voleo da ga ljudi vole, a kome su ljudi odjednom sve manje verovali i koji više svojim ispraznim pričama nije mogao da im oduzme slobodu izbora.
A kiše su i dalje padale i svaki put kada bi istovarivale svoj tovar donosile bi radost i pesmu i nikada nisu mogle da naude ljudima koji su mislili svojom glavom.
Svaka sličnost sa ovom pričom je namerna. Nema cilj da bilo koga omalovaži, već da samo prenese mišljenje autora.
Bratislav Stamenkovic
PodeliteClick to share on Facebook (Opens in new window)Kliknite ovdje za dijeljenje na Twitteru (Opens in new window)Kliknite za slanje emaila prijatelju (Opens in new window)Click to share on Skype (Opens in new window)
I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Leskovac
.jpg)
