Izvor: JUGpress.com, 05.Feb.2021, 10:14
Čovek koga je Biković tri puta ubio
LESKOVAC
Snimanje filma o Leskovcu između dva svetska rata izazvao je veliko interesovanje leskovačke javnosti. Za potrebe filma producenti su zatražili i pomoć statista, a među njima su bili i Ina Dendić i Marjan Cvetanović.
INA DENDIĆ: DRAGOCENO ISKUSTVO U VIŠE POGLEDA
Ina se glumom bavila još kao student Pedagoške akademije u >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << Vranju, gde je sa kolegama svo vreme studiranja spremala dečije predstave. Nakon toga se pridružila amaterskoj trupi LKC-a, gde je nastavila da se bavi umetnošću.
-Ovo mi je bila prilika da malo izađem iz tog dosadašnjeg vida bavljenja glumom, da probam nešto novo, verovatno i naučim. S obzirom da radim za portal „Dnevnik juga“, bilo mi je zgodno i da se, na neki način, „infiltriram“ u čitavu ekipu i dobijam vesti iz prve ruke za moje osnovno zanimanje. Ja kao neki „mali“ novinar iz Leskovca teško da bih došla u priliku da razgovaram i uradim neki intervju sa svim tim glumcima, producentom, režiserom i ostalima iz ekipe da mi nije ove prilike.-
Posao statiste izgleda ovako: na mesto dešavanja mora da se dođe u 6 sati ujutru, kako bi svi bili spremni za snimanje koje počinje u 10. Ovo spremno znači šmikanje, nameštanje frizure, kostimiranje…
-I to traje, traje… Ako nemaš scenu u kojoj ti učestvuješ, onda sediš sa strane i čekaš da dođe tvoja scena na red,- kaže Ina i dodaje da to čekanje ponekad zna da se oduži, ali i da bude uzaludno, jer ta scena nije došla na red.
-Snimanje traje do 18 časova i nije baš prijatno to čekanje. Plus što smo mi snimali i kad je toplo, ali i kad je zahladnelo, pa nije baš bilo prijatno u letnjoj garderobi sedeti i čekati. Inače, koliko sam shvatila, da bi se dobila jedna scena koju ćemo u filmu da gledamo pet minuta treba 4, 5 ili 6 dana snimanja. Jedna scena se ponavlja i više puta, nekad se snimi za jedan dan, nekad i po više dana…-
Mi Leskovčani jedva čekamo da vidimo film i zbog toga što je snimljen na našem dijalektu, da vidimo ko se od glumaca kako snašao. Ina kaže da su režiser Petar Ristovski i produkcija insistirali da se koristi modifikovani dijalekt, ne iz onog perioda, nego više kako se danas govori.
-Glumci su imali svoje savetnike, pripreme… Mislim da su se dobro snašli, što im je, uostalom i posao za koji su školovali. Naravno, neko se snašao bolje, neko manje, ali to ostavljam gledaocima da ocene kada vide film.-
Prvi dan snimanja je odmah doneo i dvojaku ulogu, statiste i novinara koji izveštava o početku snimanja. Te dve osobe su jako sarađivale, uz smeh konstatuje Ina, naglašavajući da su se ispomagale.
-To je bilo veoma zgodno u trenucima kada ne radimo ništa, jer se, recimo namešta svetlo, proverava ugao iz koga snima kamera. To je bilo vreme kada sam mogla da priđem nekom od glumaca i zamolim ga za intervju. Svi su se rado odazivali, ostali su mi u prijatnom sećanju. Recimo, Viktor Savić je jako pristupačan, što je i normalno, jer smo se dva meseca svakodnevno sretali. Kao i Sloboda Mićalović, Miki Manojlović, Branimir Brstina…-
Zlatno novinarsko pravilo „ne ostavljaj rad na intervjuu za sutra“ Ina je naučila na najtužniji način.
-Imala sam priliku da porazgovaram sa Ivanom Bekjarevim i planirali smo da to odradimo kad završi svoj deo snimanja. U tom nekom neslužbenom razgovoru mi je rekao da ima prijatelje u Leskovcu kod kojih vrlo rado dolazi, da Leskovac po njegovoj proceni ima dušu. Na žalost, desilo što se desilo, nije uspeo da se izbori sa koronom i brzo nakon toga je preminuo.-
Na žalost, snimanje je prekinuto i u planu je da se nastavi na proleće.
-Mislim da je ostalo još nešto da se snimi kod nas, a posle se ekipa seli i nastavlja snimanje u Barandi. U svakom slučaju, iskustvo je nezaboravno. Ja sam očekivala da će samo snimanje scena da traje brže, ali realnost je drugačija. Na setu shvatiš koliko su ti glumci obični ljudi, koliko reaguju kao i mi dok čekaju da krene snimanje, puše, smeju se, dosađuju se, vežbaju naš naglasak sa nama… Moj utisak je bio da su se mlađi glumci lakše uklapali i uvežbavali leskovački dijalekt… Takođe, mislim da treba pomenuti i glumce našeg leskovačkog pozorišta, koji su se svojski trudili da čitava ova priča bude uspešna, da predstave Leskovac u jednom pozitivnom smislu. O nama širom Srbije vladaju stereotipi, nadam se da će se ovim filmom dosta toga promeniti.-
MARJAN CVETANOVIĆ, ČOVEK KOGA JE MILOŠ BIKOVIĆ TRI PUTA UBIO
Na snimanju filma „Bilo jednom u Srbiji“ kao statista sa iskustvom bio je Marjan Cvetanović. On je iskustvo stekao na snimanju filma „Košare“, gde se pojavio sasvim slučajno, jer mu je drug rekao „Hoćeš li da glumiš?“…
-Rekao sam da hoću, pogotovu zbog teme koju film obrađuje. Snimanje je krenulo u sinkovačkoj kasarni, a kasnije na Suvoj planini, avgusta prošle godine. Bilo je neko zatišje sa koronom, ali smo morali da se pridržavamo epidemioloških preporuka. U početku nismo ni znali šta da očekujemo na snimanju, počeli smo iz radoznalosti, pa ako ide, nastavljamo. Međutim, bilo je izuzetno naporno, kao da smo profesionalni vojnici… Organizacija je bila takva da je bilo pokušaja da se svaki sekund maksimalno iskoristi, pa je bilo dosta tumbanja, jurnjave, pa sa strane to izgleda neorganizovano… To je bilo ovako – ujutru idemo u Belu Palanku gde se presvlačimo, a odatle nekih 20 kilometara u podnožje Suve planine, gde nas uzima vojni kamion koji nas nekih dva sata vozi ka vrhu. Tamo sledi snimanje, pa povratak kući, gde imamo bukvalno vremena da prespavamo nekih 3-4 sati, pa opet nazad. Već prvog dana su ljudi, odnosno statisti, počeli da odustaju. Ja sam hteo, nakon četiri dana, da napravim pauzu, ali sam već petog dana zvao šefa i rekao da mu da me zove, da mi nedostaje onaj krš, ono blato, sve mi je to nekako ušlo pod kožu. Na žalost, došlo je do nekih nesporazuma između produkcije i režisera, pa je snimanje prekinuto.-
Marjan smatra da bi trebalo nastaviti snimanje filma i snimiti ga kako je i zamišljeno.
-Scenario je urađen na osnovu priča ljudi i porodica onih koji su zaista bili tokom NATO bombardovanja na Košarama.
Deo statista sa „Košara“ je statirao i na snimanju „Bilo jednom u Srbiji“. Marjan kaže da je lakše na snimanju u Leskovcu, jer imaju prilike da više spavaju.
-To je lepa priča o našem gradu. Organizacija je, po meni, bolja, ali je i lakše, jer je teren neuporedivo lakši i za scenografiju, izvlačenje opreme, kretanje, snimanje… Ja sam uz svoj stalni posao uklapao i to statiranje, a drago mi je što sam to radio naročito što je to priča o Leskovcu. Na neki način ovim činom mi odajemo počast tim našim precima koji su bili zaslužni građani, gradili neko bolje društvo, razvijali ovaj grad… Na žalost, opet sam doživeo da projekat u kome nešto radim bude prekinut. Mislim da je ostalo da se kod nas snima još možda mesec dana, ali, na žalost, desilo što se desilo… Nadam se da će ipak sve biti završeno po planu.-
Kao nekom ko je do sada poznate glumce gledao na filmovima u bioskopu ili televiziji, Marjanu će svakako u sećanju ostati to da ga je jedan Miloš Biković ubio i to tri puta.
„Na snimanju „Košara“ sam imao tu čast da me lično on ubije. Naime, snimali smo scenu u kojoj on puca u mene. Prvi put je bilo fenomenalno, ja sam pao, maksimalno dobro urađeno, šef zadovoljan… Ponavljamo tu scenu, ali se ja sapletem i padnem pre nego što me je on ubio… Ispali se 2000 metaka, završava se snimanje, ja ustajem, skidam neko blato sa mene, a on me gleda i kaže „Brate, pa ti si pao pre nego što sam ja pucao!“ Uz smeh ja odgovaram da sam brži od metka. Onda je morala da se opet snimi ta scena, ali smo zamoljeni da budemo skoncentrisani i pažljivi, jer se u pola minuta ispali 2000 metaka, a to sve košta…-
Generalno, Marjanu je ovo iskustvo kao igra.
-Ja nisam morao da učim tekst, pa sam lakše od profesionalnih glumaca „ulazio“ u ulogu, ha, ha, ha… Sve je to zanimljivo iskustvo, svo to druženje, zabava… Snimanje traje po 12 sati, ali niste angažovani svo vreme, što zna da bude dosadno. Meni nije bilo dosadno, uvek se nešto dešavalo i sigurno ću, ako se opet ukaže neka prilika i obaveze mi to dozovole, da statiram.-
Ivan Spirić
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
