Izvor: JUGpress.com, 09.Jan.2020, 12:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Božićni dani
LESKOVAC
Krajevi nekih doba ne moraju, po pravilu, biti tužni. Davno je rečeno da ni suze nisu uvek relikt kiselih dana i vremena u kojima tama obitava stalno i uporno. Može biti i drugačije. Kraj godine je najava novih početaka. Ukoliko, naravno, u čoveku još uvek ima snage za tako nešto. Jer, džaba su svi božanski darovi, ako čovek ne ume da ih prepozna i prihvati. A život, složićete se, jeste dar. A dar su i ovi zimski dani, ne naročito hladni, ali užurbani i >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << nekim žarom, prožeti. Tako se makar čini slučajnom ili namernom šetaču po glavnom leskovačkom sokaku, koji u gunguli vašara vidi jednu novu radost. Božićnu radost. I nema to neke veze sa religioznošću i nekim drugim, neobjašnjivim, čudima.
Dani su, nekako, drugačiji, a sa njima i ljudi. Prećuti se neprijatnoj prodavačici, tvrdičavom kupcu se oprosti pet dinara duga, zaborave se, ili makar suspenduju, komšijske uvrede i stare, bapske kletve. Mirisi počivših ruža iz razrovanog gradskog parka, blede naspram arome badnjaka, slame, ljuske oraha i pečenog kestenja. Šalovi slobodno vijore oko prehlađenih vratova prodavaca novina i gradskih gospođa, mešetareći oko očiju drugih prolaznika, užurbanih i drhtavih, kada bulevarom dune ona retka vrsta leskovačkog vetra, koja nema ime, a ni jasan povod. Kupuje se, ono što božićnoj trpezi, dečijoj radosti ili domaćinovom hiru, fali. Badnjak, onome ko ne može da ode do šume; petarde i druge igračke, onome kome to još čini zadovoljstvo; šećerleme, i druge slatkoće, onom, prestarelom paru koji unučadi uvek nabavlja nešto što u njihovo doba beše poželjno.
Gradski život se odvija u svom ritmu. Užurbaniji nego obično, ali i pored gužvi i zimske bljuzgavice, dostojanstven i duševan, onako kako to Leskovac ume da bude. Ovi dani su i vreme rođačkih poseta i dugih sedeljki. Naravno, za onoga ko je te sreće da ga surovi poslodavac ne ganja i tokom prazničnih noći, da mu kapital stiče, umesto da sa svojim ukućanima, dane provede u miru i mlakoj tišini. Za one kod kojih to nije slučaj, Božić i dani koje on sa sobom u miraz nosi, znače da treba poći familiji, preko mrzlih drumova, kraj stegnutih njiva i preko ćuprije, nad rekom koja zimsku čaroliju kvasi studenom vodom sa planina. Ide se istim onim stazama, kojima su pre nekoliko decenija, gazila zaprežna kola praočeva i pramajki familije, kojoj se u ovo doba, obično, u posetu ide.
Čestitaju se praznici, u toploj sobi, u hodniku duvanskog dima i nikad dovoljno puta ispričanih, priča. Jer je radost odraslih u besedi i mesta koje oni, u toj i takvoj priči, zauzimaju. Međutim, šta znaju odrasli o sreći, u svojim kabastim telima, umornim očima i živcima tanjim od paperja barskih ptica? Ne naročito puno. Makar tako misle deca, naročito onaj soj što gaji krupne oči i maštu, čije granice, nijedna mera odraslih ne može da obuhvati.
Ko može da razume tu sreću u iščekivanju božićnog jutra, u mislima radoznalih derana, kada se sve svede na ideju o magičnom starcu, koji svoje irvase ganja preko mnogih nebeskih milja i krovova ovoga sveta? O njemu, i o poklonima, koje on, dalek i neobjašnjiv, treba da donese? Nema puno takvih, reklo bi se.
Odrasli ne veruju u bajke. Makar tako pričaju svojoj deci, krateći im, često, zadovoljstvo sanjarenja i verovanja u stvari koje nije moguće uvek objasniti, a kamoli poništiti. Ne veruju u bajke, kažu. Ne bi se sa tim složila ta promućurna sanjalica od deteta, da ima priliku da vidi glasački listić i broj, koji godinama, sa ubeđenjem, taj isti cinični, odrasli, zaokružuje. Samo deca veruju u bajke. Tako makar kažu.
Bajkovit je i leskovački krajolik u ovo doba godine. Obično. Kada padne težak, neprohodan sneg, i zatrpa nesavršene drumove sa savršenim neravninama. Ili kada pokrije bregove, sa svojim šumama i vilama, pašnjacima i vukovima, sa svojim vinogradima i potocima, zverinjem i utvarama, silama divnim i neobjašnjivim. Ume da bude bajkovit, kada i pripite momke, koji badnjak po gorama seku, tera na pesmu, na pesmu u dolinama bregova, čije je poreklo staro i zaboravljeno, kao i potreba čoveka za društvom i pijanstvom. Bajkovit je leskovački kraj, nekad više, nekad manje. U doba praznika, čak ni izostanak snega ne može da pokvari tu kob.
Božićni dani meandriraju kroz običaje, stare i pomalo, zaboravljene, među odžake domova, kroz misli običnih ljudi, čija je radost u malim stvarima. Kroz pukotine hladnog neba, vide se zvezde i žeravice upaljenog badnjaka.
Vidi se i nada da će sutra biti bolje. Tako i treba da bude.
Aleksandar Stojanović
PodeliteClick to share on Facebook (Opens in new window)Kliknite ovdje za dijeljenje na Twitteru (Opens in new window)Kliknite za slanje emaila prijatelju (Opens in new window)Click to share on Skype (Opens in new window)
I ovo Vam može biti interesantno
