Izvor: JUGpress.com, 07.Dec.2021, 10:39
Bajka za buduće generacije: Kada su igrališta postala stadioni – opustele su tribine
LESKOVAC
Istorija je, kažu, učiteljica života – ako ima ko da je sluša!
Leskovac je nekada, između dva svetska rata, imao samo jedno fudbalsko igralište – sa drvenim tribinama. I uvek je bilo dupke puno i kao što se kaže- puno ko oko! S leve strane od drvene dvokrilne kapije – prozorče od blagajne gde su se prodavale karte. S desne strane jednokrilna drvena kapija- ulaz na koji publika >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << ulazi na igralište. Kapija tesna, a gužve neviđene jer bi svi da uđu prvi. Pred kapijom vika, guranje, pa i tepanje. Od semenkari i njihovui njihovu viku da ogluviš.. Tu su i prodavci sa ,,ofarbani jabuičiki, raznobojni čibučiki,šečerleme, susam, svilene bambano..’’
Igralište je bilo ograđeno visokim zidom od pečene cigle i po vrhu zida prostrta bodljikava žica.. Oni koji nisu imali pare za karte preskakali su preko zida, odnosno muvali se i provlačili ispod žice da bi ušli na igralište ukoliko ih redari, koji stoje s one strane zida ne uhvate i držeći za uši izbace iz igrališta. Iskreno, i ja sam bio među onima koji su preskakali preko zida i često smo cepali pantalone, ugruvali laktove i kolena dok smo preskakali preko zida….Ali, sve to nije bilo ništa u odnosu na ono što smo voleli – da gledamo kako Dubočica igra!
Znali smo sve fudbalere i sastav tima – napamet! Znali smo i one koji su bili zlatna rezerva, jer oni koji su bili u prvom timu samo su za nijansu bili bolji od onih koji ne igraju, Dolazili smo na igralište i preko nedelje da gledamo kako treniraju! I uživali da gledamo kako Dželja dribla, kako Luka Pačavra daje golove iz kornera, kako Cule diriguje igrom i ono najvažnije – kako Zare igra ne se znaje sa ivice šesnaesterca, pa čak i sa centra daje golove, ,,a od benali da ne pričamo! Naravo, ovde treba spomenuti da su svi igrači bili u radnom odnosu, sa posla dolazili na trening i dobijali takozvanu ,,hranarinu’’ da bi mogli da održavaju kondicju!
Kada je Momčilo, sin industrijalca Živka Stojiljkovića, inače fudbaler, poginuo u dvorištu mlina u Mlinskoj ulici, njegov otac Živko je u spomen na poginulog sina izgradio SOKOLANU, danas Narodno pozorište i fudbalsko igralište –MOMČILO preko pruge gde je sada Autobuska stanica. I oba igrališta, sa drvenim tribinama uvek su bila prepuna – po nekoliko hiljada građana je dolazilo da prati utakmice!
Posle rata narodna vlast je zapustila igralište ,,Momčilo’’ i ubrzo je čitav taj deo grada urastao u korov i stvorila se baruština.Igralište Dubočice je dobilo ime ..Kosta Stamenković’’. I opet je na utakmicama bilo po nekoliko hiljada navijača. Pod nogama oduševljenih navijača tresle su se tribine odnosno drvene prečage na kojima su sedeli i glasno odbrojavali koliko će Zare dati golova ili Luka Pačavra dati gol iz kornera. U tom oduševljenju bilo je i šaljivih povika pojedinim igračima, pa su tako beku Bankoviću dovikivali- Riljaj Bane! - misleći na njegove leteće klizajuće startove! , Građani Leskovca su voleli svoje fudbalere jer su oni bili njihove kopšije,drugovi sa radnih mesta…i radovali su se pobedamo kada pobede kod kuće, a fudbaleri su im pobedama na stranu uzvraćali to poštovanje… A onda je sve krenulo nizbrdo!
Kada je odlučeno da se u Leskovcu održi veliki slet povodom Dana mladosti tamo nekih osmadesetih prošlog veka odlučeno je da se ,,staro igralište” Dubočice poruši i napravi stadion kakav dolikuje ovakvoj veličanstvenoj svečanosti posvećenoj liku i delu druga koji je sebe i u Ustav zapisao za doživotnog sina svih naših naroda i anrodnosti.
I tako je u Leskovcu porušeno igralište – ponos i ljubav mnogih generacija. Došli su bageri i koje sve ne mašine, porušeni su zidovi tribina od pečene cigle, uklonjene daske na kojima su sedeli gledaoci i tako zauvek nestale tribine i prostor za stajanje sa njegove istočne strane na kojima je znalo da se okupi i po pet-šest hiljada gledalaca. I tako je Leskovac, umesto igrališta dobio STADION od čelika i betona a izgubio ono zbog čega se sportski objekti i grade – publiku! Umesto amatera fudbalera koji su bili u radnom odmnosu po raznim preduzećima i trenera koji su, često bili istovremeno i igrači, a u svakom slučaju imali radna mesta u preduzećima- došli su profesionalni igrači i profesionalni trteneri. Sve profesionalno, ali – na stadionu jedva po nekoliko stotina gedalaca a s vremenom se i taj broj smanjivao dok nismo stigli dokle smo stigli – stadion podignut za Dan mladosti zvrjao je godinama prazan a Dubočica, koja je u vreme kada je to bilo igralište i sa po nekoliko hiljada navijača- dospela dotle da je igrala reklo bi se u ligama sa ekipama iz susednih gradova i sela…
Pa, u čemu je problem i zašto je klub koji je nekada harao po fudbalskim igralištima u Srbiji i primao u goste ekipe Partizana i Crvene zvezde, dospeo na dno dna u takmičarskom smislu!
Što se tiče stadiona – Nije bilo nikakvih problema. .
Problem je, međutim u tome što su nekada fudbaleri Dubočice igrali amaterski iz ljubavi prema klubu i na terenu ostavljali svoje srce i svaku pobedu, ali i poraz, delili sa navijačima na ravne delove.
Istina, mi smo kao igrači amateri dobijali hranarinu, odnosno bonove da može da odemo na ručak u određeni restoran zarad održavanja kondicije i za Novu godinu ili neki drugi praznik kao nagradu ponekad dobijali štof za odelo – govorio mi je Zare Trajković poznat kao Zare igra ne se znaje.. A trenirali smo u slobodno vreme, što bi se danas reklo – rekreacije radi! A to su i građani znali i poštovali!
Kada je porušeno igralište i podignut stadion – prestao je amaterizam u fudbalu, angažuju se treneri profesionalci i angažuju igrači kojima je fudbal profesija! To im je posao..
Sada u leskovcu gradimo novi stadion. Ovaj ,,stari’’ koji smo podigli da bi imali čime da se dičimio pred svetom i održimo Slet za Dan mladosti postao nam je ,,premalen’’ i –odslužio je svoje. Postao je ,,premalen’’ i neadekvatan’’ i ..nije u skladu sa snažnim privrednim, kulturnim i svakim drugim razvojem i napretkom našeg grada.
Građani, naravno, ne znaju ko je doneo odluku da se postojeći stadion poruši i izgradi novi. Kao što ih ni onda kada su poruišili igraliđšte i podignu stadion. Niko ih, kao ni za mnoge druge stvari, uostalom, nije pitao, nije im pružio ni priliku da se izjasne – da li žele, odnosno da li uopšte ima potrebe da se gradi novi stadion. Uostalom, nije im pružena ni prilika da se izjasne da li treba graditi trg i – pa šta! Trg se gradi, zar ne! Jeste da se gradnja otegla do kako se kaže – idi mi dođi mi, ali –radovi su u toku! I da je građanima pružena prilika da se o tome izjasne ne bi vredelo jer – zna se ,,ko kosi a ko vodu nosi’’ i zna se ko – odlučuje!
A kažu da i nije važno u koju će ligu – opštinsku, regionalnu ili republičku ligu Dubočica da igra! Ima dosta onih koji misle da su od toga važniji – prateći ,,sadržaji’’ na stadionu. Pri tome se misli na prodajne prostore za nove markete koje će masovno posećivati građani. I da će tako biti kao nekada kada su na fudbalsko igralište dolazili ljubitelji fudbala – po nekoliko hiljada njih da navijaju za Dubočicu! Sada će imati priliku da do mile volje posećuju markete.
Ima i ,,zlobnika’’ koji sa setom pričaju o vremenu kada je ..Dubočica’’ bila među najboljima klubovima u zemlji, posebno u predratnim godinama kada je grad imao dva fudbalska igrališta.
Ali, to je bilo u ono vreme kada su promućurni građani Leskovca svojim parama gradili fabrike, osnivali svoje banke, svojim parama podizali palate, igrališta.. Na sve strane štrčali su fabrički dimnjaci iz kojih je stalno čurilo i dim koji je kuljao iz tih dimnjaka pravio ladovinu na Niš.. A i Niš šta je tada bio Niš u odnosu na Leskovac! Pa, bio je – NIŠTA za Leskovac!
Ali, to su već zastarela, neko će možda reči ,,zlobna’’ razmišljanja, jer mi sada živimo u vremenu kada tragamo za stranim investitorima koji će nas, dok rintamo za njih – voditi u svetlu budućnost!
A stadion!’?
Koji stadion!?
Sava Dimitrijević, ovdašnjiI ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Leskovac
.jpg)
