Izvor: Politika, 20.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Agonija leskovačke „Naše reči”
Nedeljnik, na pragu 65. rođendana, ne izlazi već dva meseca, ugovor sa Agencijom za privatizaciju nije raskinut, a zaposleni bez plata od juna prošle godine
Leskovac – Pre dva meseca, tačnije 21. novembra, izašao je poslednji broj „Naše reči", jednog od najstarijih regionalnih listova u Srbiji, koji se pojavio 7. novembra 1944. godine. Ovaj nedeljnik, dugogodišnji hroničar Jablaničkog okruga, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz broja u broj izveštavao je iz Leskovca, Vlasotinca, Crne Trave, Lebana, Bojnika i Medveđe. Igrom sudbine, ugasio se na pragu 65. godine izlaženja.
Dvanaestoro zaposlenih, među kojima petoro novinara, teško se mire sa sudbinom nedeljnika u kojem su neki od njih proveli skoro trideset godina. Ugovor sa Agencijom za privatizaciju nije raskinut, novi vlasnik im duguje po osam plata, a od septembra prošle godine nije uplaćivao ni doprinose. Iako list ne izlazi, povremeno se okupe u redakciji, popiju kafu, izjadaju se i odlaze u neizvesnost... Ali takvi trenuci su sve ređi jer nema grejanja, telefoni su isključeni. Kako je otpočela agonija?
Aprila 2007. godine, list je na aukciji za 1,2 miliona dinara kupio Nikola Dinčić, sin dugogodišnjeg novinara „Naše reči” Ljubiše Dinčića koji je preuzeo dužnost glavnog i odgovornog urednika. U redakciji je u to vreme bilo 27 zaposlenih.
I dok Dinčići za ovakvo stanje optužuju lokalne političare koji ne ispunjavaju ugovorne obaveze prema listu, zaposleni u novom vlasniku vide krivca. Na nedavnoj konferenciji, dugogodišnji novinari Zoran Jovanović, Svetomir Nikolić i Ljiljana Stojanović optužili su ga direktno, tvrdeći da su dugovi veliki i da zaposleni nemaju uvid u stanje.
DTP operater Čeda Đorđević, koji je radio na tehničkom prelomu lista, kaže za „Politiku” da je ovde proveo osamnaest godina, radeći bez odmora.
– Žena mi je zaposlena u „Trgocentru" gde je situacija slična. Imamo troje dece, od kojih dvoje studiraju. Egzistencija porodice dovedena je u pitanje. Idem ulicom, a ne znam kuda idem. Dođem do redakcije, poljubim vrata, pa se vratim – očajan je Đorđević.
Zaposleni su tužili vlasnika, tražeći da im isplati zaostale plate i da uplati doprinose. Zanimljivo je da ih vlasnik i glavni i odgovorni urednik Ljubiša Dinčić podržava u tome.
– Svi se nalazimo u agoniji, status lista i zaposlenih je neizvestan. Najradije bih list ustupio gradu, ili nekome drugome ko bi mogao da nastavi njegovu svetlu tradiciju. Uoči Nove godine dolazili su kontrolori Agencije za privatizaciju i ja sam predložio da raskinemo ugovor – kaže za naš list Ljubiša Dinčić, koji je prodao svoj stan u centru Leskovca, ali ni to nije pomoglo da spase list.
– Dvadesetak puta sam tražio prijem kod gradonačelnika da porazgovaramo o ovom problemu, ali on nije našao vremena za mene. Hteli smo čak kolektivno da odemo kod predstavnika vlasti, da vidimo da li su iz budžeta planirana sredstva za nas. Mislim da je list mogao da se sačuva da su opštinske vlasti ispoštovale ugovore. Međutim, gradonačelnik Leskovca mi je jednom prilikom otvoreno rekao da za njega ne važi ono što su potpisali „žuti”. Prema ugovoru koji je potpisala prethodna vlast, grad je trebalo mesečno da nam uplaćuje dvesta hiljada dinara. Sa susednim opštinama takođe smo imali ugovore. Uložio sam 55.000 evra svojih para, ostao bez stana i egzistencije, jer „Našu reč” smatram za svoje treće dete – jada se Dinčić.
Milan Momčilović
[objavljeno: 21/01/2009]
