Izvor: Politika, 28.Okt.2012, 11:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve vojske se gledaju u neverici
SVETOMIR ĐUKIĆ, DIVIZIJSKI GENERAL: KUMANOVO (5)
Da li se smračilo ili se nama smrklo pred očima? Borbena buka ne prestaje. Srtevica, naše krajnje levo krilo, gola kosa koja se blago spušta reci, završava se strmo na samoj reci, obrazujući poveći mrtav ugao. Baš iz tog mrtvog ugla izbiše gusti turski strojevi i nađoše se nablizu prema našim prvim strojevima. Obostrano iznenađenje! Raspoznajemo razrogačene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oči...
Odjednom se sa turske strane zalepršaše beli barjaci, peškiri, marame. Predaju se! Kakva sreća! senu nam kroz glavu. Obe strane prestaše pucati, tek po koja puška plane i sve se utiša. Turski oficiri izađoše ispred svojih vojnika i pođoše nama.
Potpukovnik Glišić, koji beše kod prvih redova, viče da se ne puca i s nekoliko oficira pođe u susret turskim oficirima.
Dve vojske se gledaju u neverici. ,,Da ne varaju?” Turci se drže nekako čudnovato i kao da nešto guraju iza svojih redova. Sumnja se pojačava i jedna puška planu s naše strane. Planu i s turske strane. Potom još dve, pet, stotine i zaori se pucnjava sa obe strane.
Izbezumljeni vojnici pucaju stojeći, ne nišaneći. Na bliskom odstojanju ne promašuje se. Nasta vika, kuknjava i obe strane počeše odstupati, okrećući leđa jedna drugoj a neki pucaju u nebo!
Panika na obe strane. Mrtvi i ranjeni ostaše na ledini. Lakši ranjenici geguckaju i viču da se stane, da ne ostanu sami. Ostaše i četiri turska brdska topa, koje su Turci gurali za sobom, da bi tukli bočno naše položaje kad zauzmu Srtevicu.
Turci nestaše u onom mrtvom uglu a naši se delom zadržaše blizu grebena. Sve se odigralo u nekoliko minuta. Nasta zatišje.
Moja četa je ležala na istom mestu, neposredno iza grebena. Osetivši da se nešto događa napred, krenuh četu u razvijenom frontu preko kose i iziđoh na greben. Četvrti vod bio je zalomio krilom frontom prema osamnaestom puku i tako osta.
On nije osetio da tri voda odoše a mi se njega nismo ni setili. Četa ide frontom lagano preko poširokog grebena. Levo, spreda, poveća grupa beži nazad. Ja zaustavih četu i komandovah:
,,Klekni!”. Potrčah da zaustavim revolverom one koji beže. Vičem: ,,Stojte, što bežite?” i pretim revolverom. Stotina ljudi beži i ne osvrću se na pretnje nepoznatog oficira.
„Stojte! Sram vas bilo!”, ponavljam besno.
„Da ga ubijemo”, promrmlja neko pokraj mene, ne zaustavljajući se.
„Ko ste vi? Gledajte svoja posla!”, viče neki oficir mlatarajući puškom i na taj način preti svakome ko se usudi da ga zadrži u bežanju.
Odjednom, šrapneli odjeknuše nad glavama i sva ta masa se sjuri u malu šumicu iza kose, koju dotle niko nije primećivao. Masa zanese i mene.
U šumici je bilo nekoliko stotina vojnika i oficira iz oba bataljona i nekoliko četnika. Rastureni i zgomilani bez ikakvog reda. Niko nikom nije komandovao. Kad se nađoh u takvom društvu, gde poznadoh dva rezervna oficira, osetih stid i kao oparen iskočih iz šumice i potrčah svojoj četi.
Sudarih se sa Stevovićem, koji je jurio bez kape, unazad. Kako sam držao revolver u ruci, podigoh ga prema njemu i povikah:
„Stanite, pođite zamnom!”
Stevović oseti da bih ja i opalio i poslušno pođe pored mene. Prilazimo četi koja je očima tražila svog komandira i, kad me ugledaše, talas olakšanja pređe preko njihovih lica. Stevović ode svojoj četi desno, rasturenoj oko nekih kuća. Tek tada sam je video.
I desno beži druga gomila vojnika, larmajući i pucajući uvis. Ja se ne usudih da je zaustavljam opet, već krenuh četu napred, lagano. Išli smo dobro poravnjati. U susret nama beži treća gomila i to pravo na naš front. Ovde se beži po gomilama! Ja komandujem četi: „Lezi!” i četa leže na zemlju položivši puške s bajonetima po zemlji. Masa udari preko čete i niko se ne zaustavi. Nekoliko naših se povedoše za beguncima, ali kad videše da ostali sa mnom leže na svom mestu, brzo se vratiše i oni, postiđeni.
Spreda dolazi neki konjički oficir i viče, psuje:
„Pešaci! Što ostaviste moje mitraljeze?” Ali i on ode za pešacima u šumicu pozadi, gde je bio opšti krkljanac.
Zadržah četu na prednjoj vojničkoj ivici i počesmo se žurno ukopavati. To je sad bila glavna linija odbrane Srtevice, koja je bila osnova za utvrđivanje položaja preko noći i sutradan. Po kosi levo, napred još lutaju grupe vojnika larmajući.
„Šta se oni tamo vrte, što i oni ne odstupe pa bar da svi napustimo ovo prokleto mesto!”, padaju na um i takve misli i želje.
Mrak pade. Zavlada neka čudna tišina svud unaokolo. Potom se povremeno čuje po koji pucanj, zaprašti po celom položaju i opet se sve umiri. Na prostoru gde su ostali mrtvi i ranjeni, začuju se glasovi: „Ne pucaj, ne pucaj!” i sve umukne.
(Sutra: Noćas kao da se mrtvi dižu i mlataraju po vazduhu)
objavljeno: 28/10/2012
