Izvor: Glas javnosti, 06.Jul.2008, 08:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zlatna sezona na Crvenom krstu

Već nekoliko sezona, u skladu sa repertoarskom politikom koja podrazumeva izvođenje savremenih domaćih i stranih tekstova, Beogradsko dramsko pozorište beleži rezultate koji ih svrstavaju u sam vrh domaćeg teatra. Taj uspešan trend nastavljen je i u upravo završenoj sezoni 2007/2008, u okviru koje je na Velikoj i Novoj sceni, pored predstava sa redovnog repertoara, premijerno izvedeno i deset novih naslova - „Nornjay today“, „Ćeif“, „Ne igraj na Engleze“, „Posle zabave“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << „Žena bomba“, „Plinska svetlost“, „Overdone and gone“, „Eling“, „Mleko“ i „Romansa“.

- Od oktobra prošle godine imali smo dinamičan program premijera, repriza, gostovanja, međunarodne saradnje... i na osnovu ukupnih rezultata koje smo postigli, ova sezona može da se izdvoji kao jedna od najuspešnijih u poslednjih desetak godina. Dakle, u kontekstu onoga što je BDP beležilo u svojoj istoriji, ovo je bila jedna od zlatnih sezona - ocenjuje u intervjuu za Glas javnosti upravnik Beogradskog dramskog pozorišta Nebojša Bradić, svakako jedan od najzaslužnijih kreatora sadašnjeg kursa ovog teatra sa Crvenog krsta.

- Naravno, najveći uspeh pripada drami „Ćeif“, urađenoj u koprodukciji sa sarajevskim festivalom „Mess“, koja je BDP-u po prvi put donela Sterijinu nagradu za predstavu, a trijumfovala je i na festivalima u Rijeci i Zenici. Smatram da su i drugi naši naslovi naišli na veoma lep odjek, ne samo u okviru kuće, nego i na festivalima u zemlji i regionu. Siguran sam da je BDP u okviru međunarodne kulturne saradnje i uspostavljanja pozorišnog ili, kako se to danas kaže, interkulturalnog dijaloga, uradilo veoma mnogo. Potreba za komunikacijom u bivšem jugoslovenskom kulturnom prostoru i uopšte u širem regionu jugoistočnog Balkana je nešto u šta i u budućim vremenima treba ulagati napore. Neophodno je što češće pokretati nove projekte, jer se pokazalo da pored toga što jedni o drugima jako puno znamo, imamo i drugih stvari koje nas i dalje povezuju.

Kao, na primer?

- Bivša istorija, kultura, jezik, tradicija, ali i pripadnici manjina koji žive u svim tim zemljama. Putem kulture moguće je uspostaviti dobar i pravi dijalog i u tom smislu, ona uvek ima prednost u odnosu na neke druge oblasti, kao što je politika, zato što su joj sva vrata otvorena. Dakako, čitava ta potreba za saradnjom i komunikacijom mora biti zasnovana na kvalitetu.

GOSTOVANJA I PREMIJERE

- Već početkom septembra, sa predstavom „Mala trilogija smrti“, učestvovaćemo na festivalu „Noći evropskog teatra“ u Rumuniji, a „Žena bomba“ biće izvedena u okviru „šou kejs“ programa 42. „Bitefa“. Što se tiče premijernih naslova, Goran Marković će raditi novi tekst, na osnovu jednog zajedničkog poziva koji je uspostavljen na mreži relevantnih evropskih teatara preko Gete instituta, a reč je o projektu „Posle pada“. Ta predstava će sledeće godine biti izvedena na jednom festivalu u Nemačkoj. Rediteljka Staša Koprivica će postaviti komad koji za nju piše Stevan Koprivica (otac), Gorčin Stojanović će režirati „Anđele u Americi“ Tonija Kušnera..., otkriva Nebojša Bradić neke od planova Beogradskog dramskog pozorišta u novoj sezoni.

I DALJE SE PRIČA...

Gospodin Bradić nije želeo niti da demantuje, ali ni da potvrdi informacije brojnih medija koji poslednjih dana navode da je u budućem skupštinskom sazivu „već viđen“ kao novi ministar kulture.

- O tome se puno pričalo i pre dve godine, pa pre godinu dana, pa se priča i danas... - bilo je sve što je naš sagovornik hteo da kaže na tu temu.

Beogradsko dramsko pozorište pripada veoma malom broju naših teatara koji imaju jasno isprofilisanu repertoarsku politku. Nije li i to jedan od razloga što vam gledaoci dolaze u sve većem broju? U ovoj sezoni bilo ih je više od 100.000?

- Veoma je važno za pozorište da ima jasno definisan profil sa kojim komunicira i sa svojim okruženjem i sa svojom publikom. BDP već nekoliko sezona bazira repertoar na savremenom domaćem i stranom tekstu, a mera te savremenosti realizuje se kroz estetiku pojedinih predstava koje na svoj način pomeraju granice pozorišne umetnosti i ravnotežu nečega što se zove popularni repertoar. Kad kažem popularni, ne mislim na nešto komercijalno u lošem smislu, nego na traženje neke vrste umetničke supstance koja se može prepoznati u svim naslovima ove sezone. Pozorište mora da uđe u dijalog s vremenom i da neke promene anticipira. One mogu biti u domenu politike, ekonomije, načina životaÖ Naravno, tu su i tehnološke promene koje iniciraju i određene promene u pozorištu koje predstavlja jednu veoma staru umetnost. Uvođenje i prihvatanje novih tehnologija, a ne zaziranje od njih, mora da bude obaveza ljudi koji se danas nalaze u pozorištima. Ta bitka mora da se dobije. Ona nije unapred izgubljena. Što se tiče anticipiranja u pozorištu, ono je prirodno vezano za kreativni rad pojedinih autora i taj rad treba ohrabrivati.

Na koji način?

- Treba podsticati mlade umetnike da smelo ulaze u institucije i da u njih unose jednu novu, drugačiju estetiku i, naravno, sve ono što današnje pozorište jeste. Nažalost, prostor za eksperiment je sužen zato što danas u okviru redovnog godišnjeg programa morate imati broj naslova sa kojima računate da će sigurno ići jedno određeno vreme. Eksperiment, naravno, ima za cilj da neke stvari pomeri, ali nikad ne garantuje uspeh. Kada je reč o eksperimentisanju i o institucionalnom radu, tu se nalazimo u određenoj vrsti paradoksa.

U kom smislu?

- S jedne strane, moramo da vodimo računa da se omogući sloboda, a sa druge da taj rizik od neizvesnog ishoda bude što manji. To je ta vrsta paradoksa. U svakom slučaju, ako imate jedan program koji je dobro spojen i u kome osam ili devet naslova čvrsto drže repertoarsku osnovu, možete rizikovati sa jednim.

Mišljenja o srpskom teatru danas su veoma podeljena, a najveće zamerke odnose se na to da se mnoga pozorišta, u borbi za golu egzistenciju, ne libe da na svoj repertoar uvrste upravo predstave jeftinog kvaliteta. S druge strane, angažovani teatar gotovo da i ne postoji. Kakav je vaš stav?

- Pozorište, u svakom slučaju, treba da bude raznovrsno, ali u okviru toga treba voditi računa šta i kako podstiče ili finansira država. Ukoliko pozorišta odražavaju suštinu svoje misije da promovišu nove autore, da kreiraju novi senzibilitet, da imaju svoju publiku, ali ne u smislu podilaženja, onda ona imaju svoj razlog i smisao opstanka. Veoma je važno da pozorišta ne odu previše u komercijalu, jer se na taj način gubi umetnička supstanca i smisao pozorišne misije. S druge strane, treba veoma dobro paziti i da se ne izgubi publika. Lično verujem da u pozorištima treba da cveta hiljadu cvetova, jer upravo ta raznovrsnost repertoara čini nas veoma zanimljivom pozorišnom zemljom. U to smo imali prilike da se uverimo i na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, gledajući i neke predstave koje su došle iz regiona i Evrope.

Ranijih godina one su uglavnom predstavljale neku vrstu potvrde da je naš teatar u ozbiljnoj krizi. Ali, ove godine se pokazalo da neke od naših najboljih predstava relevantno stoje u konkurenciji s njima, čak imaju i svojih prednosti u odnosu na njih. Siguran sam da je naša predstava „Ćeif“ zasluženo bila na vrhu ovog Sterijinog pozorja.

Nastavak na Glas javnosti...