Izvor: Politika, 01.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u jednom poljupcu
Ne spadam u one pisce koji sa strane ili odozgo gledaju na život, pa se smeškaju ili se grohotom smeju, kao da im je sve jasno, kaže Gordana Ćirjanić povodom svog novog romana
INTERVJU
Novi roman Gordane Ćirjanić "Poljubac", u izdanju "Narodne knjige" metafora je o nemoći, samoći i nesusretanju. Junak ove knjige je invalid, "emocionalno zreo i intelektualno nadmoćan", koji je sa šezdeset godina doživeo jedan jedini poljubac, ali je u njemu uspeo da oseti smisao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svog života. Neobični Luka kome je potrebno emotivno rasterećenje, odbegao je od kuće, što otvara još jedan tok radnje ove knjige, nalik na detektivski roman. Intimistički ispripovedan, a pri tom ne i sentimentalan, "Poljubac" je roman o svima nama.
Slično kao u Vašem romanu "Pretposlednje putovanje", i u novom, nazvanom kratko– "Poljubac", ljubav prati bolest koja je svojevrsna anticipacija smrti?
U književnosti su eros i tanatos uvek išli skupa. Međutim, ovo poređenje dva moja romana deluje mi malo nategnuto. "Pretposlednje putovanje" je roman o zajedništvu, "Poljubac" o samoći. Luka, glavni lik ovog novog romana, nije akutno bolestan. Invaliditet tu nije dat kao bolest, već kao obeleženost za ceo život. E, sad, razna poređenja su moguća, ali to nije moja stvar. Možda će jednog dana neko tumačiti sve te knjige koristeći se nekakvim psihološkim metodama, pa primetiti da su kod mene muški likovi najčešće fizički oronuli ljudi. Ko zna kakvi bi sve zaključci odatle mogli da se izvuku, ali, kažem vam, to nije moja stvar. Mene su dosad pre svega interesovali kontemplativni, duhovno jaki ljudi, a "akcija je utočište slabih" kako bi to rekao, uvek izazivački, Oskar Vajld.
Večnost je još jedan od važnih motiva u Vašem stvaralaštvu. Kako je ona dosegnuta u "Poljupcu"?
Vi to, naravno, pitate zbog naslova moje knjige pripovedaka "Večnost je, kažy, dugačka". Međutim, nisam ja nikakav ekspert za temu večnosti, prepuštam to teolozima i filozofima. Kao i svaki pisac, kao i svaki čovek koji razmišlja, samo otvaram pitanje, u raznim oblicima. U romanu "Poljubac", večnost je pre svega dočarana u prenosnom smislu, kao nesanica, kao odsustvo nekoga ko nam nedostaje, i kao nepomično vreme za čoveka koji stalno sedi, koji je uz to časovničar i izgovara rečenicu: "Ja ne proizvodim vreme". Ako je reč o religioznosti, jasno je da su moji likovi ateisti ili agnostici, mada ima nekoliko stranica o njihovom odnosu prema crkvi i razmišljanja o veri. Ali, čovek koji je našao smisao života u jednom poljupcu, jeste vernik u najširem smislu reči: sećajući se tog iskustva, on otvoreno kaže da je kroz poljubac otkrio predstavu o večnosti. "Razum je u tome nemoćan", kaže on, a mi ovde sad razumno razgovaramo.
Pišete o Lukinoj usamljenosti i neprilagođenosti. Da li je to usud izuzetnih ljudi?
Za Luku bih pre rekla da je obeležen čovek, nego da je izuzetan. On čak pripada onom najširem krugu za koji kažemo "obični ljudi", a izuzetan je taman onoliko koliko smo svi mi izuzetni, neponovljivi i jedinstveni. Svojim pokušajem da uđem u njegovu psihu, psihu nepokretnog čoveka koji pedeset godina zavisi od drugih, htela sam da pokažem da je on po svojim potrebama, nadanjima i željama isti kao svi mi, i da to što je fizički invalid ne znači da je mentalni ili emotivni invalid. A usamljen je silom prilika: zato što je prinuđen da više živi glavom i srcem nego telom. Kakav bi Luka bio kad bi vladao svojim telom – to je pitanje koje ostaje otvoreno. Međutim, nije samo on usamljen, i nije samo on nemoćan. Njegove prilike su ekstremne i zato podatne za književnu metaforu. Dakle, u prvom sloju čitanja, ovo je roman o invalidu, poziva na razumevanje i solidarisanje, ali odmah ispod površine trebalo bi da bude ogledalo u kome se čitalac prepoznaje.
Može li se reći da je Vaša proza nadahnuta poezijom, ali i ironijom koja svet osporava?
Ironija je kod mene vrlo blaga, isključivo sprovedena kroz upotrebu jezika. Kad kažem, na primer, "Ti vajni ljubitelji umetnosti, koji ne mogu da podnesu blizinu umetnika", naravno da se služim ironijom, ali ona je tu funkcionalna. Nikad ne koristim ironiju kao pogled na svet, ili da bih proizvela efekat svoje nadmoći. Ne spadam u one pisce koji sa strane ili odozgo gledaju na život, pa se smeškaju ili se grohotom smeju, kao da im je sve jasno. To je suviše intelektualno. U krajnjoj liniji, ironija rastače i ruši vrednosti, ona je predvorje nihilizma, mada je u najvećem broju slučajeva zgodna poza. Ima velikih knjiga napisanih u ironijskom ključu, ali ne u ovom našem vremenu. Ironiju u današnjoj književnosti, tako obilato korišćenu, doživljavam kao nemoć. Mene se stvari još tiču, koliko god to zvučalo romantično: neću da se rugam ni čoveku ni svojoj poziciji pisca. Pre ću se užasnuti nego što ću se nasmejati: još imam poštovanja za strah. Isto tako verujem, u svojstvu čitaoca, da je svako književno delo koje vredi pisano s namerom da "obuhvati svet". Isprazni su i pesma i roman i slika ako ih ne pokreće žudnja da se kroz pojedinačno iskaže "sve". A što se poezije tiče, nadam se da ona ostavlja traga u mojoj prozi: odavno sam sebe definisala kao "pesnika bez pesama". Kad čujem ocenu za neku od svojih novijih knjiga, da se vidi da ju je pisao pesnik, to primam kao najveći kompliment.
Koje ljudske vrednosti su u osnovi "Poljupca"?
U romanu dominiraju tri lika, tri glasa i njihove tri "istine", a ja sam se trudila da nijednoj ne dajem prednost. Njihove istine su podjednako validne i dostojanstvene, koliko god ih oni uzajamno osporavali. Sve troje sebe vide sa slomljenim krilima, ali čak i u svojim krnjim stvarnostima jasno znaju šta im je najvrednije: Luka živi za razgovor, Bulka za porodicu, Katarina za metaforu.
Marina Vulićević
[objavljeno: 01.05.2007.]
.jpg)
