Izvor: Politika, 20.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živim svoje pozorište
Gluma se uči najcelovitije po sistemu Stanislavskog, a najpotpunije u susretu sa majstorima koji su sposobni da prenesu tu veštinu
Samo što je, nedavno, izvedena premijera predstave "Fricšpil" Borisa Senkera u Subotičkom pozorištu, reditelj Robert Raponja vratio se u rodnu Pulu i zaplovio u novu teatarsku avanturu. U Istarskom narodnom pozorištu u Puli radi predstavu "Trbonja, Dugonja i Vidonja", a početkom naredne godine očekuje ga rad u Moskvi.
Robert Raponja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << diplomirao je režiju na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu i spada u red najangažovanijih hrvatskih reditelja. Režirao je u gotovo svim teatarskim centrima Hrvatske, zatim u Sloveniji, BiH, Italiji, Francuskoj, Mađarskoj, Rumuniji. Trenutno radi kao umetnički direktor pomenutog pozorišta u Puli, gde se bavi i pedagoškim radom.
INTERVJU
● Posle delikatnog rediteljskog ostvarenja "Fricšpil", radićete bajku za decu?
– U Puli radim muzičku predstavu za decu i mlade "Trbonja, Dugonja i Vidonja" po motivima Mladena Širole, tekst je nadahnuto napisala Tatjana Šuput. Volim da radim bajke za decu. Do sada sam režirao "Alisu u zemlji čuda", "Malog Princa", "Mačka u čizmama" "Pipi dugu čarapu", "Tatica je uvijek u pravu"... Kad sam tokom svog poslednjeg boravka u Moskvi bio u radnoj poseti MHAT-u, na repertoaru je bila petnaest godina stara predstava "Ondin", koju je režirao pozorišni mag Nikolas Skorik. Na nedeljnom matineu, deca koja su prepunila dvoranu tog hrama glume uživala su u pozorišnoj čaroliji. Niko nije išao u toalet, niko nije šuškao, osećao sam kako im rastu oči i pune se lepotom i skladom. Taj osećaj u teatru me uvek fascinira, volim kad se i moj rad ogleda u čistim i velikim očima deteta. I kao kad dete dobije igračku radujem se što će mi se ostvariti jedan profesionalni san.
● Da li se tako pripremate za osvajanje novih Krležinih komada?
– Već nekoliko godina se pripremam za svoj odlazak u Rusiju i u dogovoru sa gospodinom Skorikom izabrao sam Krležinu "Ledu" koju ću raditi tokom iduće godine. Zatim ću u Rumuniji, u pozorištu koje vodi Gabor Tompa režirati Krležino "Kraljevo". Eto, polovinu iduće godine posvetiću radu na Krležinim tekstovima. U dogovorima sam već duže vreme i sa Nebojšom Dugalićem i Andrejom Šepetkovskim da napravimo jednu predstavu u Beogradu, voleo bih da te dogovore realizujemo tokom iduće sezone.
● Spadate u reditelje putnike kojima nove sredine predstavljaju veliki izazov. U čemu je draž takvog načina rada?
– Pre rada na predstavi "Fricšpil" u Subotičkom pozorištu radio sam predstavu "Zagrljenici", po tekstu Miodraga Žalice u Sarajevskom ratnom teatru sa svestranim i odličnim glumcima Selmom Alispahić, Erminom Bravom, Đanom Pinjo i Mirelom Lambić. Pun elana i radne energije došao sam u Suboticu, i nastavio da maštam i realizujem svoje teatarske snove. S jedne strane imao sam predan, sposoban i kreativan glumački ansambl na čelu sa Jovanom Ristovskim a, s druge strane, direkcija pozorišta pružala mi je svakodnevno podršku kako u organizacionom, tako i u tehničkom smislu. Za mene su etika i estetika sinonimi, osećam veliku odgovornost za predstave koje radim, zato i pažljivo biram u kojim ću pozorištima i u kojim trenucima režirati. U Subotičko pozorište ću se uvek rado vratiti. U svom dosadašnjem radu lišio sam se ambicije da moram da isključivo režiram u velikim pozorišnim kućama, centrima, pa ipak me i to nije zaobišlo. U mom rediteljskom radu kontinuitet je veoma bitan kako u tematskom, tako i u organizacionom smislu; sada već po dve do tri godine unapred znam šta ću i gde raditi.
● Čemu dajete prednost u svom pedagoškom radu?
– U svom pedagoškom radu srećem se sa glumcima početnicima, kao i sa formiranim umetničkim osobama. I jedne i druge podstičem na stalni napredak, bodrim ih da za svaki čin i akciju koju vrše preuzmu i rizik, i odgovornost. Verujem da se bolji rezultati postižu ako je biće oplemenjeno sposobnošću prepoznavanja vrednosti kroz radnju koju vrši u zajednici sa drugima, a u skladu sa svojom prirodom. Onda se dolazi i do nečega što je toliko lepo i jednostavno da naprosto postane neizrecivo. Gluma se uči najcelovitije po sistemu Stanislavskog, ali najpotpunije u susretu sa majstorima koji su sposobni da prenesu tu veštinu. Izuzetno cenim rad profesora Bore Stjepanovića, kao i Vlade Jevtovića. S njihovim učenicima mi je uvek bilo zadovoljstvo da radim. Kad se dete igra ono veruje u svoju igru, i neodoljivo je lepo i kad je tužno, i kad je ljuto, i kad je radosno, i kad je veselo, ako je iskreno predano igri u kojoj učestvuje. Za mene je teatar mesto epifanije, mesto gde se u susretu ljudi pali božanska iskra. Volim one predstave koje me preobraze, koje promene agregatno stanje moje duše. Neke sredine su bogatije, neke siromašnije. Lepo je videti raskošno opremljene predstave kao što ih možemo videti u slovenačkom pozorištu, ali mene su ponajviše uzbudile predstave u kojima su glumci s lakoćom i fascinantnom jednostavnošću otvarali svetove njihovih duša preda mnom. I kao reditelj i kao gledalac volim da pratim putanje ljudskih duša.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 20.12.2006.]
.jpg)
