Izvor: Blic, 28.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ženska priča
Ženska priča
Posle nekoliko nedelja svakodnevnog (osim vikenda) emitovanja autorskog jutarnjeg tok šou programa »Ženska priča« (TV Pink) potpuno je izvesno da je povratak Ivane Zarić jedno od najznačajnijih osveženja i obogaćenja ovogodišnje televizijske ponude. Čak i sa gostima koji me ni najmanje ne zanimaju (a takvih je većina) ona uspeva da razgovara na neposredan, nepretenciozan i neopterećujući način, neobično vešto (što je rezultat simbioze talenta i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iskustva) uspostavljajući pravu meru privatnog i profesionalnog. Ako, naime, želite da vaši laki razgovori na televiziji deluju ubedljivo, morate biti sposobni da, nikada ne prelazeći granicu vulgarnog »pajtanja«, uz neprestano poštovanje specifične stilizacije medija i bez otupljivanja profesionalne oštrice, uspostavite i projektujete prisan odnos sa međusobno potpuno različitim gostima.
To je, uzgred, tajna ovde uglavnom potpuno pogrešno tumačene i kopirane Opre Vinfri, koja ju je učinila toliko gledanom i slavnom: ona svakoj gledateljki (ili gledaocu) velikodušno obezbeđuje blagotvornu iluziju da je u istoj sobi sa njom i svim tim zvezdama, specijalnu za njenu emisiju transformisanim u ljudska bića. Bez želje za direktnim poređenjem, »Ženska priča«, da se vratimo temi, do sada je toj formuli najbliži, pa dakle i najuspešniji serijal jutarnjih ćaskanja viđen na našim TV kanalima.
Čak se i termin emitovanja pokazao kao dobra ideja, što je jednoj od najsposobnijih savremenih domaćih voditeljki omogućilo ne samo da još jednom potvrdi, nego i revitalizuje odavno stečeni status. Sve to bez skidanja proteze za ispravljanje zuba, što nije samo presedan, nego i manifestacija samopouzdanja najvišeg nivoa.
Andrićeve nesanice
Ono što veliki pisac sam ne uništi za života, kao nedostojno objavljivanja pod njegovim imenom, isplivaće neumitno iz tajnih prostora njegovog pisaćeg stola. To se dogodilo i Ivi Andriću (1892-1975), u čijoj zaostavštini su pronađeni zapisi i beleške od kojih će kasnije priređivači načiniti dagocenu knjigu 'Znakovi pored puta'. Deo ove celine čine i 'Zapisi o nesanici', ukupno 27, o kojima je naš najpoznatiji dubinskopsihološki analitičar dr Ivan Nastović napisao dragocenu studiju 'Zapisi o nesanici' (izdanje novosadskog Prometeja, 2005. 126 str.) .
U ovim zapisima koji dodiruju tamniju stranu pičeve duše, dr Nastović otkriva arhetipske slojeve do kojih pisac ne stiže svesno, ali u kojima počivaju koreni njegove stvaralačke poetike.Na jednom mestu kaže da piščeve nesanice nemaju 'veze sa nepovoljnom situacijom u kojoj su nastale'. Ovo je teško prihvatiti jer je Andrić krajem tridesetih prošlog veka, kad su zapisi najverovatnije ispisivani, bio na vrhunskim diplomatskim pozicijama, najpre u Madridu i Rimu, zemljama u kojima je buktao fašizam, a uoči rata i, kao 'Jenki na dvoru kralja Artura', ministar u Hitlerovoj Nemačkoj u kojoj su plamtale lomače i progoni Jevreja i nezavisnih pisaca (već 1934. iz Nemačke brišu Man, Breht, Šenberg, Breht i desetine vrsnih umetnika). Sve je to svojim osetljivim moralnim čulom registrovao Ivo Andrić., ali je i dalje radio ambasadorskre poslove. Da je ispisivao svoje 'Ambahade' kao Crnjanski, ili Dnevnike kao Man, Jinger, Žid, imali bismo bolji uvid u podlogu ovih nesanica koje je oštroumno analizirao doktor Nastović.
