Izvor: Politika, 12.Mar.2012, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene Vijetnama su prave heroine
Vijetnam mog detinjstva bio je rat i haos na prelazu iz kapitalizma u komunizam, dok današnji živi brzo da nadoknadi izgubljene godine
Rođena u Sajgonu 1968. godine i odrastala najpre u privilegovanim uslovima, a zatim u ratnom haosu prelaska iz kapitalizma u socijalizam kada su se komunistički vojnici useljavali u bogate kuće, Kim Tuj Li je u svojoj desetoj godini s roditeljima i braćom napustila Vijetnam, bežeći od represivnog režima. Posle boravka u logoru za izbeglice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Maleziji, stigli su u Kanadu gde je, posle mnogo godina, napisala svoj prvi roman „Ru”, opisavši u njemu to iskustvo. Roman je doživeo veliki uspeh u Francuskoj i na Salonu knjiga u Parizu 2010. dobio Veliku nagradu RTL-a za književnost, dok je u Kanadi nagrađen najvećim kanadskim književnim priznanjem „General Governer”.
Ovo je ukratko životna priča Kim Tuj Li, danas poznate književnice, koja će biti gost u Beogradu, od 13. do 15. marta (gostovanje je obezbedila kanadska ambasada u Beogradu u okviru Meseca frankofonije). Kim Tuj će 14. marta u Galeriji „Artget” u 20 sati predstaviti svoj roman „Ru”, objavljen inače i kod nas u izdanju „Klija”, pod originalnim naslovom.
Reč u naslovu njene knjige na vijetnamskom znači „uspavanka”, dok na francuskom znači potočić ili tok. Na pitanje na koje značenje se odnosi njen roman, Kim Tuj za „Politiku” kaže:
– Na oba, jer oba jezika govorim mada pišem na francuskom. Međutim, otkad je ova reč postala naslov moje knjige, ona u mojoj glavi ima i treće značenje. Danas, ona za mene izražava snagu blagosti ili još bolje blagost snage, isto toliko koliko i uspavanku ili potočić koji ispisuje svoj put na zemlji.
Tvrdite da knjiga nije autobiografska, ali ipak ne možete da poreknete da su vaša iskustva utkana u nju. Da li je to iskustvo bilo vaša primarna motivacija da napišete roman?
Moja prva motivacija bilo je samo pisanje, lepota reči… Opredelila sam se za ovu temu gotovo iz lenjosti, jer ona nije zahtevala nikakvo istraživanje. Mislila sam da ću je pisati samo mesec dana, dok sam na odmoru, pošto se moj muž ponudio da me u tom periodu rastereti svih drugih obaveza. Bilo mi je zaista veliko zadovoljstvo da uronim u reči, da slušam njihovu muziku i da uživam u njihovoj igri. Ova knjiga je omaž svim ljudima koje sam srela i u čijim pričama, uprkos velikoj patnji i krajnjem siromaštvu, ima neke gotovo ekstremne lepote.
Da li ste bili iznenađeni što je vaša prva knjiga naišla na tako dobar prijem?
Njen uspeh potpuno je prevazišao ne samo moja očekivanja nego i ono što je moja mašta mogla uopšte da zamisli, pogotovo što nisam ni imala ambiciju da napišem knjigu.
Mada tvrdite da niste imali ambiciju da napišete roman, on, štaviše, ima originalnu i neobičnu formu, a istovremeno i snažne emocije. Kako ste došli do te strukture?
Da sam studirala književnost i da sam poznavala sva ta pravila i usiljenosti pisanja, verovatno se nikada ne bih usudila da pišem na ovaj način, sledeći samo svoj unutrašnji ritam… ili još više sledeći samo reči, njihov ritam, zvuk, formu… Uopšte nisam ni znala da je struktura mog romana posebna, jer je u mojoj glavi postojala samo jedna linija koju sam sledila.
Kako biste opisali kulturu Vijetnama? Kakav je položaj žena, da li se promenio?
Kultura Vijetnama je evidentno suprotna zapadnoj kulturi. Ona nameće uzdržanost, hijerarhiju , učtivost, i to dva puta veću za žene nego za muškarce. To znači da žene nose tu zemlju na svojim plećima gotovo same tokom dugih decenija rata. Po meni, one su prave heroine. Danas su zaokupljene zauzimanjem dosta zavidnih pozicija u vijetnamskom društvu, ali, očigledno, navike i običaji ih i dalje vrlo često drže prikovane za tu pradavnu scenu. Imam utisak da je samo pitanje vremena kada će značaj njihove uloge i doprinosa postati ne samo cenjen nego i zvanično priznat. Treba primetiti i to da su u porodici vijetnamske žene te koje kontrolišu budžet i stvarna snaga se nalazi upravo u tome.
Da li je današnji Vijetnam, koji inače posećujete, dosta različit od Vijetnama vašeg detinjstva?
Vijetnam mog detinjstva je ograničen na ono što se moglo naći između zidova naše kuće, u mom susedstvu i u različitim školama koje sam pohađala. Vijetnam mog detinjstva bio je rat i haos tokom perioda prelaska iz kapitalizma u komunizam. Današnji Vijetnam živi brzo da nadoknadi izgubljene godine. On podseća na jedan pupoljak koji se okreće prema suncu kako bi se rascvetao s ambicijom da postane jedan veliki cvet s hiljadu raznobojnih latica.
A u Kanadi da li se osećate potpuno integrisano u njenu kulturu?
Da, osećam se delom Kanade, njenim stanovnikom koji ima odgovornost da doprinese građenju zemlje i njenom ponosu onoliko koliko može. Kanada je od onih retkih zemalja koje su uspele da ostanu gotovo devičanski čiste. Privilegovana sam što sam se tu našla i što sam deo zemlje koja dugo živi u miru i ne pravi greške i koja je od tog mira tako blaga.
Gordana Popović
objavljeno: 13.03.2012.
