Izvor: Blic, 28.Maj.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zeleni semafor na evropskom putu
Kakav je prijatan osećaj pogledati ovih dana izloženu „Telenorovu" kolekciju savremene srpske umetnosti u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić" pre nego što se vrati u poslovne prostorije ove norveške kompanije. Kolekcija broji 150 radova (slika, skulptura, fotografija i objekata) od 46 umetnika.
Njihova imena su Mrđan Bajić, Raša Todosijević, Gabrijel Glid, Biljana Đurđević, Dejan Kaluđerović, Saša Pančić, Mileta Prodanović, Zdravko Joskimović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Aleksandar Rafajlović, Mihael Milunović, Srđan Đile Marković, Milena Putnik, Ana Adamović, Ivan Zupanc, Hana Rajković, Slavica Dundas, Marko Stojanović, Željka Momirov... Kriterijum izoštren, dovoljno evropski, prilagođen radnom prostoru.
„Telenorova" kolekcija nije prva korporativna formirana kod nas u poslednje vreme. Prethode joj zbirka RTS-a, „Niš Art fondacije" i „Erste banke". Sve zajedno one su ogledalo sile koja pokreće svet. Iz ugla Evrope, ne baš nove jer od renesanse naovamo muzeji i nastaju od privatnih zbirki finansijskih moćnika. Pa ni iz našeg, setite se „Jugoeksportove", s kojom, doduše, ko zna šta se desilo, ali da je završila u muzeju to bi se znalo!
- Sredinom 2007. godine kompanija „Telenor" je kontaktirala sa „Remontom" - nezavisnom umetničkom asocijacijom, sa željom da umetničkim radovima opremi svoje službene prostorije. Početna ideja „art for office" ubrzo se pretvorila u kolekciju radova koji karakterišu srpsku umetničku produkciju. Osim konkretnog primera da je moguća saradnja stručnjaka iz poslovnog i kulturnog sektora, iskustvo formiranja „Telenorove" kolekcije ima i druge posledice na lokalnu sredinu. Već duže vreme postoji mišljenje da je savremena umetnost marginalizovana, da zvanično tržište ne postoji, da širu javnost i poslovni sektor ne zanima šta se na tom polju stvaralaštva dešava, da je estrada prodrla u sve društvene pore... navodi u odbranu „Telenorove" svesti „ovde i sada" Darka Radosavljević - direktorka „Remonta".
Koliko je ovo značajno za razvoj naše likovne scene, nije teško razumeti. Zemlja u tranziciji najmanje ima snage da misli o umetnicima, mada ih ne zaboravlja (sa oko 1 odsto budžeta). Savremeni art sistem počiva na kapitalu, a naš, pošto kapitala nema dovoljno, a i ne pada s kruške, cupka u mestu i povremeno se razmrda - kad dođe vreme gradskog otkupa ili kad uleti malo stranog, sad sa „Telenorom", pa umetnici počnu da dišu bar na slamku. Ima li mesta pitanju postoji li uopšte kod nas umetnička scena?
- Očigledno postoji, ma šta mi mislili o njoj i ma kako je tumačili - obrazlaže Saša Janjić, kustos „Telenorove" kolekcije. - Možda bi prikladnije bilo postaviti pitanje: koliko je velika i kakvog je kvaliteta? Nedostatak profesionalnog prostora za izlaganje (čak četiri muzeja u prestonici nikako da se renoviraju, a većina galerija radi na principu slučajnog pogotka, prim. nov.), ali i sistematskog i kontinuiranog ulaganja u savremenu umetničku produkciju, umnogome otežava posao umetnicima, a time i potencijalnim ulagačima. Na kvalitet scene utiču i slabe produkcione mogućnosti umetnika i galerija, kao i skoro potpuna nezainteresovanost države, resornog ministarstva... Nepostojanje tržišta i moderne zakonske regulative koja bi podsticala ulaganje u umetnost, dodatni su razlozi što govorimo samo o preživljavanju, a ne o napretku umetnosti. Zato nije čudo što većina naših umetnika šansu traži u inostranstvu. Imajući sve ovo u vidu, norveška telekomunikaciona kompanija odlučila je da formira kolekciju. Jer „Umetnost, dizajn i tehnologija glavni su činioci kreativnosti u savremenom društvu... Ovo je samo jedan od naših doprinosa kulturnoj sceni u Srbiji", poručuje generalni direktor Stajn Erik Velan u svetski dizajniranom katalogu zbirke koji je oblikovao Saša Pančić.
- „Telenorova" fondacija je do sada podržala dva velika umetnička projekta. Raspisala je nagradni konkurs sa temom „Naš zid, tvoj izazov", za najbolji dizajn tapeta namenjenih uređenju prostorija „Telenora" u Novom Beogradu - ističe Ana Krstić, menadžerka za spoljne komunikacije. - Trenutno je u toku oslikavanje 12 murala u 12 gradova Srbije.
Iza „doprinosa" naravno stoji „sopstveni identitet". Moderne kompanije ga grade i na ovaj način: deo profita ostvaren u jednoj sredini, toj sredini treba i da vrate. Kamo lepe sreće da ih ima više ovakvih u Srbiji.
Uvredljivi prasići Gabrijela Glida
Iako je svaki komad u „Telenorovoj" kolekciji brižljivo biran - iza selekcije stoje stručnjaci od integriteta dokazanog na Oktobarskom salonu - pitanje je da li je pogođen bioritam zaposlenih. Zluradosti da su radovi birani po boji i na metar ipak nema, ali je bilo negodovanja, npr. da su prasići (skulpture Gabrijela Glida, prim, nov.) uvredljivi i da im nije mesto u radnoj sredini... „Većina ipak oplemenjuje prostor i razbija monotonost radne sredine. Nažalost, retko ko od zaposlenih ima i vremena da to primeti" (Igor M. Stojanović). Ili „Postoji mnogo toga u kolekciji što čovek, pod uslovom da želi, može da vidi i oseti... Takođe, trebalo bi da nam mnogo znači i svakodnevno podsećanje da si, dok prolaziš pored slika, fotografija i skulptura, baš ti pomogao jednoj osobi, ako nikako drugačije, a ono tako što pristaješ da njegova rukotvorina 'uzurpira’ radni prostor" (Marija Marković).
Nove srpske zbirke
Ako izuzmemo tzv. gradski otkup koji se realizuje od naših para, u javnu sferu interesovanja za umetnost radi imidža i prestiža ušle su moćne korporacije. Tokom proteklih deset godina RTS je formirala zbirku srpske umetnosti sa više od 200 radova. „Niš Art fondacija" (pod pokroviteljstvom Duvanske industrije Niš u sastavu kompanije „Filip Moris internešenel") na istom je putu. „Erste banka" je pak svoju sačinila od dela konceptualne umetnosti, a obelodanila 2004. u MSU. „Telenorova" je, za sada, najjača, s reputacijom najvećeg stranog investitora. Radove je plaćala od 300 do 7.000 evra.
