Izvor: Politika, 07.Apr.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto publika voli mjuzikle
Gledaoci vole muzički teatar zbog plesa, muzike, raskošnih kostima, provokativnih scena, lepih devojaka i zgodnih igrača, kaže teatrolog Maja Ristić
Zbog sve veće dominacije popularne kulture raste i interesovanje za mjuzikl kao pozorišnu formu. Maja Ristić, docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, napisala je knjigu „Publika mjuzikla”, u izdanju Zadužbine Andrejević, gde je istraživala kulturne potrebe posetilaca muzičkih predstava Pozorišta na Terazijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i „Madlenijanuma”.
Istraživanje pozorišne publike kod nas su retkost. Jedno je uradila Vera Ikonomova krajem sedamdesetih godina prošlog veka, a novijeg datuma je ono iz pera Slobodana Mrđe, urađeno 2009. godine.
– Savremeno muzičko pozorište počiva na emocijama, a publika voli melodramske priče i u mjuziklu traži ono što nema u svom životu, u svetu koji postaje otuđen, gde se živi bez očekivanja, a komunikacija je virtuelna. Ispitanici su rekli da im je dosta plaćanja računa, pritiska tranzicije i teških međuljudskih odnosa, i da vole mjuzikl zato što je to trenutak sreće, eskapizma. Muzički teatar je upakovan u laganu „šećernu vunu” i zato se lakše percipira nego dramski tekst – ističe Maja Ristić.
Kako dodaje, publika voli mjuzikl zbog plesa, muzike, raskošnih kostima, provokativnih scena, lepih devojaka i zgodnih igrača. Njih će pre da zainteresuju poznata, univerzalna tema (na primer priča o žrtvi i nepravdi u „Jadnicima”, o čoveku koji je ukrao koru hleba da bi nahranio porodicu, zbog čega ispašta ceo život) i glavni glumac, a ne toliko ime reditelja i ostatka ekipe. Publika mjuzikla ne traži nova znanja, ili put kojim bi rešila neke nedoumice, što je češći slučaj u dramskom pozorištu, već teži da ostvari trans, potpuno prepuštanje pesmi i igri.
Maja Ristić (Foto A. Vasiljević)
– Mjuzikl je nastao na Menhetnu počekom 20. veka, kad su producenti želeli da zarade novac i u skečevima su pokazivali najrazličitije senzacije, kepece, ljude sa deformitetima. Prvi ozbiljniji mjuzikl je „Ploveće pozorište” Džeroma Kerna, dok „Oklahoma, Oklahoma”, u izvođenju Američkog pozorišnog udruženja, na Brodveju, jeste prekretnica jer tada mjuzikl počinje da obrađuje i teme iz američke istorije. I danas postoje razlike u ovom žanru. „Neki to vole vruće” i „Cigani lete u nebo” jesu sapunice bulevarskog tipa, dok su „Zona Zamfirova”, „Jadnici” i „Maratonci trče počasni krug” vrhunski, visoko estetizovani mjuzikli – kaže naša sagovornica.
Podsećajući na potrebe publike, ona naglašava da su u antičko pozorište išli muškarci, a ženama je to bilo zabranjeno. Crkvena drama, na latinskom jeziku, u srednjovekovnom pozorištu pretpostavljala je pasivnu publiku, dok je u renesansi ona direktno uključena u zbivanja na sceni.
Danas se, međutim, predstave izvode na trgovima, ulicama, u napuštenim zgradama, hangarima, garažama, tržnim centrima, na aerodromu. Naša sagovornica navodi da je gradska vlast u Sofiji organizovala predstavu u metrou, jer stanovništvo dosta vremena provodi ispod zemlje, čime im je suženo vreme za dokolicu i razonodu.
– U manifestu „Pozorišta surovosti” (1932) Antonen Arto navodi da teatar može da postane sredstvo suštinske iluzije jedino ako gledaocima bude pružilo istinske taloge snova, gde se njegova sklonost ka zločinu, erotske opsesije, njegovo divljaštvo, priviđanja, utopijska vizija života i stvari, pa i njegov hanibalizam oslobađaju ne na spoljašnjem, već na unutrašnjem planu. Kod Stanislavskog gledalac priziva svoja emocionalna iskustva i sećanja, i u tajnosti i mraku pozorišne sale preživljava odigrano – kaže Maja Ristić.
Prema njenim rečima, za nemačkog pisca Bertolda Brehta pozorište nije iluzija, već naša druga stvarnost. Uvodi songove koji publiku pozivaju na promenu, duboko promišljanje i delanje. On je razočaran što odlazak u velelepna pozorišna zdanja, početkom 20. veka, predstavlja čin praznog intelektualizma i snobizma.
– Prema poljskom reditelju Grotovskom, pozorište treba da govori istinu o ljudskoj usamljenosti, maskama kojima on svakodnevno prikriva svoje lice, braneći se od samoga sebe, problema, istine, izazova. Kroz odnos davanja i uzimanja gledalac i glumac prevazilaze svoju usamljenost, i u tom nevidljivom kontaktu nastaje pozorište. Grotovski u svoje pozorište priziva gledaoca koji je odustao od malograđanskih uverenja, traga za smislom i traži psihofizičko isceljenje. Taj teatar od njega ne zahteva finansijske mogućnosti, ili društveno relevantan klasni položaj, već gledaoca s duhovnom senzibilnošću, koji je spreman da vidi provokaciju, koju ume da pročita sadržaj iz glumačkih telesnih vežbi, neverbalnog i iracionalnog – ističe Maja Ristić.
Prema rezultatima njene ankete, današnja publika muzičkog teatra obožava glamur i raskoš. Ona posećuje koncerte pop muzike, sluša Zdravka Čolića, Kemala Montena, Aleksandru Kovač, Đorđa Balaševića, Garavi sokak, Vladu Georgieva. Publika čita magazine o životima poznatih, voli veliku literaturu pretočenu na scenu, želi da vidi i provokativne scene, kao i priče o posesivnim ljubavnicima (Fantom iz opere), neostvarenim strastima (Cigani lete u nebo), generacijskoj pobuni (Briljantin).
Većinu publike čine žene (76 odsto). Pedeset dva odsto ima završen fakultet. Najveći broj ispitanika ima između 26 i 35 godina (29 odsto), slede gledaoci od 15 do 25 (28 odsto), pa publika od 36 do 45 (19 odsto), onda stariji gledaoci, i penzioneri svega četiri odsto.
„Želim da verujem da će publika mjuzikla u budućnosti poželeti da vidi i vizuelni minimalizam, ozbiljnost, kao i angažman”, kaže na kraju Maja Ristić.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 08.04.2014.
