Izvor: Politika, 13.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaostavština Elizabet Džoli
Specijalno za "Politiku"
Melburn – Na današnji dan, pre godinu dana, preminula je Elizabet Džoli, jedan od najznačajnijih australijskih pisaca iz doba postmoderne. Doseljenica iz Engleske u zemlju eukaliptusa, kengura i koala, ugasila se u staračkom domu u Pertu. Imala je 83 godine. Elizabet Džoli je često pisala o starosti. Pisala je nesvakidašnje, direktno, gotovo dokumentaristički, pa ipak prisno i s nežnošću. S iskustvom nekoga ko je život upoznao sa svih strana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umela je da predvidi čak i stanje u kojem će dočekati sopstveni kraj. Roman "Zagonetka gospodina Skobija", objavljen 1983. godine, zbiva se takođe u staračkom domu. Beleška na prvoj strani, odštampana kao da je pisana rukom, liči na moto osobe sa klasičnim obrazovanjem i završava se poučno: "Reč ubija, a duh život podaruje".
U potpisu stoji ime jednog od ženskih likova, H. Hejli. Ono što sledi su beleške za roman, ideje koje neko, zaokupljen drugim poslovima, tu i tamo nabaci na hartiju, kao podsetnik. Tri strane pune beležaka označenih brojevima od 1 do 219 su okosnica romana ili vodič kroz njegovu strukturu.
Od jutra do mraka zaokupljena kućnim poslovima i decom, Džoli je baš tako otpočinjala rad na novoj knjizi. Ideje koje su se rađale dok je seckala povrće, prala posuđe, usisavala kuću, beležila je na papirićima hartije koji su se vremenom pretvarali u neku vrstu kartoteke – u "Zagonetki gospodina Skobija" Džoli ovu listu naziva "Vodič za zbunjene".
Usamljenost je najčešća tema ove spisateljice koja je prvu knjigu uspela da objavi tek sa 52 godine. Bila je to zbirka pripovedaka "Pet ari devičanske zemlje", a izdavač Umetnički centar iz Frimentla (Fremantle Arts Centre Press), kuća zaslužna za plasman većine značajnih dela u novijoj istoriji Zapadne Australije.
Odsečena pustinjom od ostatka zemlje, a okeanom i od sveta, prostranstva ove teritorije predstavljaju idealnu metaforu za stanje izolovanosti o kojem australijski autori pišu otkako su se doselili na ovaj kontinent. Mada se i sama bavi tom temom, nerazumevanje i neprihvatanje su dugo bili sastavni deo života Elizabet Džoli. Pisanjem je počela da se bavi u ranim dvadesetim godinama, ali je njen osobeni pristup naraciji odbijao urednike, posebno one privržene tekovinama realizma. Da neshvatanje nije bilo, ipak, samo posledica ustajalih kulturnih tokova u Australiji najbolji je dokaz 39 negativnih odgovora izdavača koje je Džoli primila samo u toku jedne godine. Istrajala je, kasnije je tvrdila, jedino zahvaljujući podršci supruga Lenarda.
Čak i kada su knjige počele da joj izlaze iz štampe, kritičari su se mahom oglušivali o njih. Roman "Palomino" u čijem središtu leži lezbijsko iskustvo je propraćen ćutanjem, baš kao i zbirka pripovedaka "Žena pod svetlošću lampe". Raspoloženje javnosti se preokrenulo tek kada je melburnski dnevni list "Ejdž" proglasio jedan od dva njena romana objavljena u 1983. za knjigu godine. Bila je to upravo "Zagonetka gospodina Skobija", sa posvetom Lenardu Džoliju.
Neki kritičari odnos ovog bračnog para danas upoređuju sa odnosom Virdžinije i Lenarda Vulfa. Životna istorija Džolijevih, naravno, ima sasvim drugačiji tok. Po profesiji bibliotekar, Lenard je 1959. godine dobio šefovsko mesto na Univerzitetu Zapadne Australije i za sobom je povukao u Pert ženu i troje dece. Elizabet je, u početku, radila sve i svašta. Bila je i bolničarka i čistačica. Vaspitanje u duhu samoodricanja, koje je ponela iz kvekerske porodice, i diploma medicinske sestre stečena u jeku Drugog svetskog rata, u Londonu, oformili su sliku sveta kojom će se Džoli trajno baviti kao pisac. Uz to, izbeglice iz kontinentalne Evrope kojih je njen roditeljski dom bio prepun u godinama pred rat su je, već tako malu, naučile koliko je životni prostor važan svakom čoveku. "Osvrćući se na delo koje ostavljam za sobom, vidim da su me zaokupljale teritorijalne potrebe ljudi, iskustva emigranata i izbeglica, osećanje da ste u egzilu," izjavila je na vrhuncu popularnosti.
Internacionalni duh na koji se Džoli navikla u roditeljskom domu (otac joj je bio Englez, a majka ćerka austrijskog generala, u kući u Birmingemu se govorio nemački) oštro se kosio sa mentalitetom malograđanštine u Klermontu, predgrađu na obali reke u kojem se nastanila. Kako tačno izgleda taj mentalitet najbolje pokazuje kratak roman "Razglasna stanica Klermont ulice" (1981) napisan iz perspektive jedne bedinerke. Vremenom, Džolijevi su svoju kuću ispunili knjigama, a gosti na večeri su im sve češće bivali pisci iz drugih delova sveta. Elizabet je od 1980-te gotovo svake godine objavljivala po jedan roman: "Med i mleko", "Lisac", "Bunar", "Mlada mamica" (The Sugar Mother), "Putna groznica". Lista se dužila, "Pengvin" je istisnuo malog izdavača iz Frimentla, ređale su se nagrade, počasna zvanja. Na konkursu lista "Ejdž" vremenom su pobedila još dva njena romana – "Mesec moga oca" i "Džordžova žena", dok je daleko najvažnije priznanje, nagradu koja nosi ime australijske spisateljice Majls Frenklin, poneo kratak roman "Bunar". Na razmeđi psihološkog trilera i misterije, ovo majstorsko delo podseća dokle je sve u stanju da ide osoba očajnički pritisnuta željom da pobegne od usamljenosti.
Pitanje odanosti naspram lične slobode konačno će zaokružiti opus Elizabet Džoli. Njen poslednji roman, "Džentlmen nevine duše" napisan 2001. godine, evocira `podelom uloga` i nekolicinom kratkih pasusa za kojima slede citati Tomasa Mana na početak "Zagonetke gospodina Skobija". Ovoga puta, međutim, Džoli se vraća u zemlju svog detinjstva – engleski Midlends, a likovi upali u trougao kao da su iznikli iz njenog sećanja. Snažan uticaj nemačke kulture, posebno klasične muzike, potenciran simboličnim mestom koje Betoven zauzima u naraciji, namerno odlaganje da čitaocu jasno predoči ko ustvari priča tu priču, jeste kontekst u kojem Džoli ispituje smisao duhovnih vrednosti, lične slobode, ljubavi i emocija naspram intelekta. Ponekad na ivici groteske, pa ipak neverovatno bliski, njeni likovi ostaju do kraja zarobljeni u kuli sopstvene ličnosti. Iskra humora koja, tu i tamo, vrcne tu ništa ne menja. Saživljavanje sa likovima je metoda kojom Džoli izmamljuje saosećanje. "Bez nekog oblika prepoznavanja, zar je moguće voleti?", upitala je prisutne na simpozijumu u Pertu, 1978. godine. "Mislim da su ljubav i brižnost osnovni kvaliteti jednog pisca. Pisanje je neprekidno preispitivanje u nastojanju čoveka da razume."
[objavljeno: ]
