Izvor: Politika, 18.Dec.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrač-pevač svog roda i plemena
Nagrada za životno delo Srpske književne zadruge uručena je juče Ljubomiru Simoviću
U Srpskoj književnoj zadruzi (SKZ), Nagradu za životno delo, pesniku Ljubomiru Simoviću, koja se sastoji od povelje (rad Božidara Boleta Miloradovića) i novčanog iznosa, uručila je Nina Novićević, urednica SKZ-a. U umetničkom programu učestvovali su Isidora Kadić, Aleksandra Nikolić i Srba Milin.
U svojoj besedi koju je iz Francuske posla, Milovan Danojlić, predsednik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << SKZ-a, između ostalog, rekao je da je Simović vrač-pevač roda i plemena, a po ozbiljnosti pristupa i snazi udubljivanja, pesnik univerzalne ljudske sudbine.
Još u „Slovenskim elegijama”, kaže Danojlić, blesnula je ona posebna boja, oglasio se onaj naročiti zvuk, po kojem prepoznajemo, opojnu lepotu ovog podneblja i njegovog jezika. Iz tog vremena, i iz prve pročitane Simovićeve pesme, u pamćenju mu se urezao stih „Ubile su ga puške pšenicom nabijene”.
Takav stih je moglo iznedriti jedino ovo tlo, njega, kao meru i boju duševnosti, sadrži jedino naš jezik. Glavninu svog pesničkog dela Simović je posvetio životu i umiranju običnog čoveka ovog podneblja, u ratu, i u miru, u prošlosti i sadašnjosti, od Boja na Kosovu do bratoubilačke nesreće u Drugom svetskom ratu, od „Šlemova” do „Užica sa vranama”, čemu treba dodati bogat dramski opus, čiji mnogi delovi imaju izrazite poetske kvalitete, pa su neki odeljci iz „Čuda u Šarganu” našli prirodno utočište u knjigama njegovih sabranih pesama.
Od objavljivanja pesme „Balada o običnom čoveku”, primetio je Radivoje Mikić, prošlo je šezdeset godina i za to vreme književni opus Ljubomira Simovića, ne samo što se kvantitativno uvećavao, već je i, morfološki gledano, postajao sve složeniji.
Mada se i danas, sa mnogo razloga, može reći da je lirika nukleus Simovićevog književnog sveta, činjenica da je, isto tako, reč i o dramskom piscu, esejisti koji je ispisao neke od sada već klasičnih interpretacija dela naših pesnika („O jednoj grani srpskog simbolizma”, „Zavetna pesma Miloša Crnjanskog”), autoru „hronike koja je povremeno roman, ili romana koji je povremeno hronika”, autoru koji je i onome što on zove „čitanje slika” dao takođe vrlo vredan prilog, piscu dnevnika i snevnika, višedecenijskom hroničaru važnih pojava u našem javnom i kulturnom životu – svedoči o tome da je Ljubomir Simović unutarnjom složenošću svog opusa najbliži velikim piscima srpske književnosti između dva rata.
Jer, samo su još oni mogli tako suvereno da prekoračuju granice književnih rodova i vrsta a da uvek ostanu verni onome što je za njih u svetu književnosti bilo osnovno, a što je kod Crnjanskog, Rastka Petrovića i Nastasijevića bila lirika, a kod Andrića bila umetnost pričanja priča.
Srpska književna zadruga, rekao je u svom slovu Ljubomir Simović, bila je srpska na najbolji mogući način: tako što je bila svetska. Radeći u ovoj kući, svi smo se osećali najmanje trostruko obaveznim: obaveznim da čuvamo njenu bogatu tradiciju, da u naš jezik i kulturu unosimo dela svih kultura i jezika, i da uvek, u svakoj prilici, održavamo visinu koju su zacrtali njeni osnivači, bilo da je u pitanju estetika, bilo da je u pitanju etika.
Rad u zadruzi se nije uvek odvijao bez teškoća i prepreka. Simović se seća mnogih teških trenutaka, kada su neki poslovi, koji se u drugim narodima i kulturama podrazumevaju kao najprirodniji, kod nas osuđivani i, na osnovu ideoloških i političkih diskvalifikacija, zaustavljani i sprečavani.
Bilo je dovoljno, na primer, da se čuje kako se u Srpskoj književnoj zadruzi organizuje rad na pisanju „Istorije srpskog naroda”, pa da se u Gradskom i Centralnom komitetu oglasi uzbuna prvog stepena.
I da se ova kuća, pre nego što je i jedna reč te „Istorije” napisana, proglasi žarištem nacionalizma i antikomunizma, i da se protiv nje, kao da je puna diverzanata, tenkova i topova, pokrene ceo moćni državni i partijski mehanizam.
Moćnici koji su pre četrdeset godina rušili Srpsku književnu zadrugu odavno su nestali sa političke scene. Ali jedna od knjiga koju je Srpska književna zadruga objavila pre četrdeset godina – „Ratni ciljevi Srbije 1914” Milorada Ekmečića, živa izlazi na scenu da od poraženih pokretača rata koji pokušavaju da svoju krivicu prebace na leđa svojih žrtava, brani istorijsku istinu.
Pominjući ovu Ekmečićevu knjigu i njen značaj i ulogu, Simović se pita kakvo bi monumentalno zdanje, do koje visine, izronilo pred nama ako bismo jednim pogledom mogli da obuhvatimo sve one spevove i rečnike, romane i istorije, pesme i pisma, studije i monografije, hronike, pripovetke i drame, sve one knjige od Tacita do Eliota, na čijem se hrbatu nalazi zaštitni znak Srpske književne zadruge, inicijal koji je pre 120 godina nacrtao jedan od njenih osnivača – Jovan Jovanović Zmaj.
Ta velika tradicija srpske književne zadruge, rekao je na kraju Simović, obavezuje i one koji u ovoj zadruzi rade, i onoga koji ovu nagradu prima, ali obavezuje i ovo društvo, koje se brigom za kulturu i kulturne vrednosti i institucije poslednjih godina nije proslavilo.
Z. Radisavljević
objavljeno: 18/12/2013
