Izvor: B92, 02.Sep.2013, 10:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Votersov "Zid" - gozba za sva čula

Zašto je u našim razočaranim postmodernim vremenima, u epohi u kojoj događaji stalno moraju da eksplodiraju na ekranu kako bi se održala naša napeta pažnja, “The Wall“ je jedinstveno iskustvo, i sećanje na vreme kada su epovi još bili mogući.

Izveštaj agencije TANJUG /jam/nj/

Koosnivač kultnog benda “Pink Floyd”, Rodžer Voters nastupio je sinoć u Kombank areni, oduševivši beogradsku publiku muzičko-scenskim spektaklom “The Wall” (Zid). >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Sa 20 minuta zakašnjenja Voters je, praćen bendom od 11 muzičara, numerom ”In the Flesh” počeo izvodjenje konceptualnog duplog albuma iz 1979. godine - “The Wall”.

Audio-vizuelno delo o otuđenju i transformaciji, sa prepoznatljivim antiratnim i antiglobalističkim porukama benda “Pink Floyd”, tehnološki vrhunski realizovano, oduševilo je publiku u skoro punoj Areni. Već let makete aviona sa jednog kraja arene ka bini, udar i rušenje dela zida, izgradjenog od kartonskih kutija - “cigli”, uz eksploziju i varnice duz cele bine, najavio je poseban vizuelni, a ne samo muzički, doživljaj.

Crveno prigušeno svetlo na bini i publika u dimu, fotografije stradalih u ratovima ili kao žrtve terorizma širom sveta, zvuk helikoptera i reflektori upereni u pojedinačne grupe posetilaca pratili su pesme “The Thin Ice”, “Another Brick in the Wall (Part I)”, “The Happiest Days of Our Lives”

U izvođenju čuvenog singla “Another Brick in the Wall (Part II), uz veliku lutku koja simboliše učitelja tiranina, jednog od razloga zbog koga glavni junak gradi zid izmedju sebe i drugih, Votersu su se na sceni pridružila deca iz beogradskog Prihvatilišta u majicama sa natpisom “Fear builds walls” (Strah podiže zidove).

"“Zdravo, Beograde. Dobro došli. Veoma sam srećan što sam ovde. Za početak želim da se zahvalim klincima iz hora jednim velikim aplauzom”," obratio se Voters na srpskom jeziku.

Uz malo muke sa izgovorom, nastavio je da govori na srpskom i koncert posvetio Zzanu Ssarlu de Menezesu (Brazilcu koga je londonska policija greškom likvidirala 2005. misleći da je bombaš) i njegovoj porodici “zbog njihove borbe za istinu i pravdu”, kao i svim žrtvama terorizma širom sveta.

Upečatljiva je bila i animacija koja je pratila pesmu “Goodbye Blue Sky”, u kojoj se ptice pretvaraju u bombardere koji kao bombe izbacuju simbole različitih religija, ideologija, valuta, dok se “zid” izmedju bocnih bina podiže dodavanjem “cigli”, stvarajući tako pregradu izmedju publike i muzičara.

Uz numeru “"Goodbye Cruel World"” i projekciju fotografija poginulih na zidu, stavljena je i poslednja “cigla”, što je označilo kraj prvog dela koncerta i početak pauze od 25 minuta tokom koje su i dalje na “zidu” prikazivane slike stradalih u sukobima.

Nakon melodija “Hey You”, “Is There Anybody Out There”, “Nobody Home”, “Vera”, “Bring the Boys Back Home”, ”Comfortably Numb”, slika rata, ranjenih, gladnih, u drugom delu nastupa, usledio je najdinamičniji segment spektakla. Voters se pojavio u dugom kožnom mantilu sa mitraljezom, okružen muzičarima u uniformama koje podsećaju na nacističke, sa prepoznatljivim crveno-crnim simbolom ukrštenih čekića na “zidu”, zastavama, uniformi i sa porukom “"Trust us”" (Verujte nama). Posle “"Show Must Go On”, “In the Flesh”", uz stalne efektne svetlosne efekte, Voters je zahvalio publici na odličnim reakcijama ponovo na srpskom i na istom jeziku najavio numeru “"Run Like Hell"”.

Vrhunac je bila pesma “The Trial” koju je pratio kratki animirani film o svemu što je glavnog junaka nagnalo da izgradi zid oko sebe, a uz skandiranje okupljenih “break the wall” (sruši zid), zid je srušen. Dvanaest muzičara je za kraj izvelo “"Outside the Wall"”, a Voters je zahvalio posetiocima: “"Hvala vam mnogo. Bili ste fantastična publika i učinili ste nam ovo veče nezaboravnim”."

U trenutku kada se Liga Za Opšte Dobro priprema za još jedan rat protiv Svete alijanse despota i razbojnika, album “The Wall“ grupe Pink Floyd, u live inscenaciji Rodžera Votersa, zvuči jednako ubedljivo kao i pre tri decenije. Jer, u protekle tri decenije, samo se oružje povećalo, srce smanjilo.

Otud, putovanje jedne individue kroz lavirinte zatvorenih sistema, od bolnice, škole do kasarne, sada biva stavljeno u funkciju anti-ratne poruke.

U to smo se uverili u nedelju uveče na berogradskom koncertu Rodžera Votersa. Iako “koncert“, u Votersovom slučaju, nije najprikladnija reč. Jer, ovo je rok “koncert“ kao performans art. Ili, još bolje rečeno, film.

Jer, kao što film predstavlaj bioskopsku predstavu u kojoj je projektor Sunce koje obasjava svet, a mi tromošću svog oka vidimo njegove senke, čime se ovaploćuje Platonova ideja pećine, isto se može reći za produkciju “The Wall“.

Tokom trajanja koncerta, ima toliko dešavanja svuda po sceni, da postaje gotovo nemoguće videti sve iz prvog puta. Tu su gromovite “štuke“, velika lutka Učitelja, Majka koja se nadvija nad pozornicom, grupa dece iz “Prihvatilišta“ tokom “Another Brick in the Wall, Pt. 2“ , leteća svinja na naduvavanje koja leti iznad publike; to je gotovo neodoljivo.

I tu je sam zid, koji polako biva građen, tokom trajanja prve polovine koncerta, blokirajući bend od pogleda publike ciglu po ciglu, dok ne ostane ništa osim masivnog belog zida od cigli.

Srećom po nas, zid takođe funkcioniše kao ekran na kome su slike i video bili projektovani.

To je gorivo za priču, s čuvenim marširajućim čekićima tokom “Waiting for the Worms“, sjajnim cvećem tokom “What Shall We Do Know?“ ili “The Trial“ scene, i ovo je testament za kvalitet animacija Džeralda Skarfa koje sve drže tako fenomenalno dobro na ovom najvećem od velikih ekrana.

Taj isti zid, u međuvremenu, je takođe sredstvo za Votersove daleko političnije, anti-ratne stavove, i ovo nije nigde očiglednije nego tokom “Run Like Hell“, kada publika obodrena od Votersa srećno pljeska zajedno s muzikom, dok se slike Hitlera i Buša prikazuju i procureli snimci vazdušnih napada na Bagdad, tokom kojih su Said Čmag i Namir Nur-Aldin, među sedmoro drugih ljudi, bili zverski ubijeni kada su njihove kamere bile greškom zamenjene za oružje.

U tom ključu, Voters je u govoru na srpskom, ovaj nastup poželeo da posveti porodoci Žana Čarlsa De Menezisa, Brazilca kojeg je 2005. ubila policija u Londonu, zbog njihove borbe za pravdu i istinu, kao i svim ostalim žrtvama državnog terora širom sveta. Za to vreme, iza njegovih leđa pomaljala se reka siika koje su potcrtavale našu epohu u kojoj ekstaza komunikacije zamenjuje samu komunikaciju.

Mi smo pozvani da aplaudiramo s kraja na kraj dvorane i mi smo ovo srećno prihvatili, zato što smo tu da se zabavimo, ili nismo? Ovo je zbilja briljantana zabava, ali ovo je takođe neverovatna, zapanjujuća i majstorski izvedena satira.

“The Wall“ može biti, i često jeste, sumorno i mračno mesto, ponekad na granici s tužnim. On je evoluirao od priče o individualnoj izolaciji u ogledalo kroz koje se suočavamo s mračnom stranom čovečanstva, i Voters apsolutno to nimalo ne narušava. Jer, težnja za stabilnošću u jednom svetu koji se hrani nestabilnošću predstavlja zabludu dostojnu jednog Panglosa ili doktora Strejndžlava. Ali, ipak, u ovoj predstavi empatija je prisutnija nego antipatija.

I zbog toga, ova gozba za čula predstavlja ujedno briljantno i zastrašujuće iskustvo.

Nastavak na B92...