Izvor: Večernje novosti, 08.Jun.2013, 23:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vlasta Velisavljević: Živim radost u svakom detalju

POZORIŠTE i život na najneobičniji način ukrštaju se do današnjih dana u biografiji jednog od naših najomiljenijih glumaca, Vlaste Velisavljevića. Za sebe, sa poznatim vragolastim osmehom, kaže da ne ulazi već silazi u 87. godinu života. Ali "silazi" punom snagom i parom: uz sedam živih predstava, nekoliko televizijskih serija, filmske angažmane i nepresušnu energiju. Za svoj rad, kao i mukotrpno i nepravedno ispaštanje, satisfakciju svakodnevno dobija od umetničkog sveta, kritike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << publike. Odnedavno i države: pre dva meseca i zvanično je rehabilitovan - politički... Prvu platu Vlasta Velisavljević zaradio je kao ložač u Elektrodistribuciji, pripada prvoj klasi Pozorišne akademije, a prvi put je na scenu stao 1938. godine! U ratnim i poratnim godinama robijao je u niškom zatvoru, bio zatočenik logora u Dortmundu, nije ga mimoišao ni Goli otok. Ipak, uskoro će mu se desiti i jedno nesvakidašnje "drugi put": u Pozorištu "Boško Buha" (režija Tanja Mandić Rigonat) ponovo će igrati u muškoj podeli "Gospođe ministarke". BOEMSKI DANI - IMAO sam samo jedan boemski period u životu. Bilo je to vreme kad smo igrali u Beogradskom dramskom, Zoran Radmilović, Đuza i ja. Kad napada sneg trolejbusi nisu radili i otkaže se predstava. Mi onda ostanemo zajedno celu noć i raziđemo se tek ujutru. Nikada se nismo ničeg lišavali, ali nismo bili ni pijanci. Sećam se kad smo tako jednog jutra upali u samouslugu na Cvetnom trgu. Ja ostavio automobil nasred ulice, pa je i milicija dolazila da ga skloni. Uđem u samouslugu, a ono blagajne ne rade. Svi se okupili da gledaju kako su uz muziku s radija, Đuza i Zoran zaigrali kolce! Posle neprospavane noći, iskreno i nadahnuto, zaigralo im srce, a i oni s njim. Ko bi od ovih mladih danas to učinio...Glumeo je on i do sada u različitim postavkama (tri pozorišne i jedna televizijska "Ministarka") ali mu se prva premijera, baš u muškoj podeli, desila u zatvoru. - U "Buhi" ću na jesen igrati ujka Vasu, a u Kazneno - popravnom domu, davne 1953. godine, igrao sam jednog iz familije - priseća se popularni glumac. - Bilo je to kad su nas s Golog otoka prebacili u Vojni sud u Beogradu, potom u Gradišku, pa u Bileću i na kraju u Sremsku Mitrovicu, odakle smo i pušteni. U tom neobičnom ansamblu našlo se i dosta novinara, a Živku Ministarku igrao je izvesni Gajić koji je kasnije studirao Pozorišnu akademiju. To robijanje u Sremskoj Mitrovici, posle svega što smo prošli, bilo je banja! Sećam se da smo igrali Nušića, Mirka Božića, Marina Držića. Doduše, ne pamtim reakciju publike. Robijaši su se radovali da izađu iz ćelija, ali je sigurno izostala neka burna reakcija. Jer, zatvorenici nisu smeli da razgovaraju ni među sobom... Eto, život je hteo da posle šezdeset godina ponovo zaigram "Ministarku" u muškom ansamblu. Ovaj angažman na izvesni način zatvoriće i beogradski pozorišni (pa i "nušićevski") krug našeg sagovornika: - Pred rat, dok sam još pohađao osnovnu školu, nastupao sam u "Rodi", dečjem pozorištu (na mestu današnjeg "Buhe") kojim je rukovodila Gita Predić, Nušićeva ćerka. Izvodili smo uglavnom njegove jednočinke adaptirane za decu. Trebalo je da odigramo i "Put oko sveta", ali je baš na dan premijere Nušić umro... Sada ću ponovo biti u ansamblu velikog komediografa i to na istom mestu gde sam napravio prve glumačke korake. Ali nije se s Nušićem desilo prvo Velisavljevićevo "ukrštanje" pozorišta i života. Robijao je on tokom rata još kao dečkić u, kako kaže, "filijali" Dahaua: - U radnom logoru "Dortmund Herde" nalazila se naša baraka, odakle smo odlazili u fabriku granata. Bili smo mladi i zdravi, zato su nas odabrali da radimo u "filijali". Kada sam pre nekoliko godina opet tamo otišao (odakle sam inače pobegao), baš na mestu gde je bila naša baraka ugledao sam pozorište. Nisam mogao da verujem svojim očima! Zove se Hanza teatar... A na pitanje šta posebno izdvaja u dugoj i plodnoj karijeri (u koju je upisao i 42 godine igranja u famoznoj "Bubi u uhu"), Velisavljević navodi nekoliko momenata: - Posebno su mi drage dve nagrade koje sam dobio za film "Mala noćna muzika" Dejana Zečevića i predstavu "Sumnjivo lice", u režiji Jagoša Markovića. Ali kao poseban trenutak pamtim kada smo se Olivera Marković, Pepi Laković i ja, drugari sa iste klase, našli prvi put u istom kadru. Bilo je to u seriji "Bolji život". Inače, Olivera je jedna od mojih omiljenih partnerki. Ali ne zbog filma ili pozorišta nego jednog filmskog žurnala o Pozorišnoj akademiji, snimljenog 1949. godine. Eto, tek posle mnogo godina sreli smo se na zajedničkom zadatku u "Boljem životu"... Ipak, najdraža i kao čovek i kao glumica, za mene je bila i ostala Bosiljka Boci. Kada su me uhapsili jedina se odvažila, dovodeći u pitanje i svoju karijeru, da ode do mog oca i pita treba li mu šta...To joj nisam nikad zaboravio. I dan-danas kad god odem u Pančevo svratim na njen grob. Za sebe kaže da pošteno "silazi" u duboku starost i da ne zna koliko mu je još stepenica ostalo. Ima i objašnjenje šta ga je kroz koliko bogat, toliko i težak, život sačuvalo: - Ja sam sva ta svoja robijanja i nedaće, kad god je bilo moguće, posmatrao s komične strane. Sećam se da su jednog mog sapatnika toliko tukli da mu je zadnjica pomodrela. Kvasio sam i privijao mu krpe kao bebi i, šta ću, smejao se. Tako je bilo lakše i njemu i meni. Uvek sam, u najsitnijem detalju, koristio trenutke radosti u životu. Pa i kada je o glumi reč. Nikada nisam posebno želeo neku ulogu. Jedan moj divni prijatelj i veliki glumac danas je izgubljen za pozorište. Ufiksirao je šta bi morao da igra. I to ga je uništilo! Iz istih razloga su i neke druge kolege ostale upamćene samo po jednoj ulozi. Zato sam se celog života trudio da ostanem umeren. U svemu.

Nastavak na Večernje novosti...