Izvor: Blic, 03.Apr.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više od pozorišta
Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je državnim ukazom, odnosno dekretom, koji je 1947. potpisao Josip Broz Tito i drugi najvažniji funkcioneri ondašnje Jugoslavije, s idejom da reprezentuje tada novu državu kroz vrhunska dramska dela.
Iako se to doba pamti kao vreme u kome je kultura bila u službi ideologije, upravo ovo državno teatarsko čedo će tokom svojih budućih decenija ne retko biti i poprište borbe kulture i politike i dokaz snage, nadmoći čak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koju umetnost može imati i ima.
Prva premijera „Kralj Betajnove" Ivana Cankara, u režiji Bojana Stupice, izvedena je 3. aprila 1948. godine. Jedna za drugom izvedene su potom predstave „Ujka Vanja", A. P. Čehova, šestog, i „Ribarske svađe" K. Goldonija 10. aprila.
Već na samom početku Bojan Stupica, koga će kasnije nazvati magom režije, gradio ga je sa strašću i ubeđenjem onog ko pravi prvorazredno estetičko i angažovano pozorište. Prvi ansambl JDP bio je Jugoslavija u malom. I tada i kasnije pod njegovim okriljem rade umetnici iz različitih sredina ondašnje zemlje ukrštajući i svoje kulturne različitosti u stvaranju novog kvaliteta. Antologijske uloge ostvarivali su na toj sceni Marija Crnobori, Mira Stupica, Viktor Starčić, Karlo Bulić, Milivoje Živanović, Branko Pleša, koji će docnije ostaviti ozbiljan rediteljski trag i drugi. Između ostalih pamte se predstave Mate Miloševića „Rodoljupci" J. S. Popovića (1949), „Igor Buličov" M. Gorkog (1951), „Na dnu" M. Gorkog (1953), „Romeo i Julija" V. Šekspira (1953), „Ožalošćena porodica" B. Nušića (1955)... Tomislav Tanhofer je u JDP došao kao glumac, ali je posebno ostao upamćen po režijama Sofoklove „Antigone" (sa Marijom Crnobori, koja je tada ponela epitet poslednje velike tragetkinje), Rasinove „Fedre", Eshilovog „Okovanog prometeja"... Branko Gavela je kao gostujući reditelj režirao „Dubrovačku trilogiju" 1958. godine.
Iz jedne u drugu nizale su se predstave koje su, sudeći po pisanim tragovima i svedočenjima, ne retko bivale osvajanje novih dometa u umetnosti, ali i u pogledu društvenog angažmana.
Krajem šezdesetih godina prošlog veka u JDP stigle su i čuvene Bojanove bebe, tada mladi glumci: Voja Brajović, Ceca Bojković, Josif Tatić, Branko Cvejić, Ivan Bekjarev... U to vreme, tačnije 1969, dogodile su se i čuvene „tikvice", kako je to nazvao J. B. Tito kad je došlo do prozivke zbog „političke nepodobnosti". („Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihajlovića, u režiji Bore Draškovića, zabranjena je ličnim Titovim ukazom, koja je potom postala gotovo mit srpskog teatra) Slede, potom, u svakom pogledu markantne predstave u režiji Branka Pleše, Steve Žigona, Dejana Mijača...
Na mesto umetničkog direktora došao je Jovan Ćirilov, jedna od ključnih ličnosti za dalji razvoj ovog pozorišta 1985.
Početak osamdesetih obeležio je, između ostalih, Slobodan Unkovski sa „Hrvatskim faustom", Slobodana Šnajdera (1982), „Balkanski špijun" Dušana Kovačevića, u režiji Dušana Jovanovića, „Dozivanje ptica" u režiji Harisa Pašovića, „Putujuće pozorište Šopalović" Ljube Simovića u Mijačevoj režiji... Gledano iz današnje perspektive, pozorište je potkazalo život; teme i dileme iz ovih predstava zakoračile su u realnost poslednje decenije XX stoleća.
Dok se Jugoslavija devedesetih godina prošlog veka raspadala, pozorište sa njenim imenom je nastavilo da ostvaruje nove domete, u umetničkom i ne samo umetničkom smislu, kroz „Pozorišne iluzije", „Bure Baruta", „Beogradsku trilogiju", „U potpalublju"...
I nastavljajući da bude više od pozorišta, Jugoslovensko dramsko zakoračilo je u novi milenijum sa novom zgradom, „Skakavcima", „Mletačkim trgovcem" i drugim predstavama. Od „Manježa" do nove pozorišne zgrade
Jugoslovensko dramsko pozorište je svoj teatarski život počelo na sceni „Manjež" koja je zapravo do tada pripadala Narodnom pozorištu u Beogradu, odnosno bila njegova druga scena.
Osnivači JDP, odnosno vlasti ondašnje Jugoslavije su smatrale da ovo pozorište treba da bude pod okriljem novih arhitektonskih rešenja, tačnije nove pozorišne zgrade.
Arhitekta Momčilo Belobrk temeljno je renovirao zgradu; modernizovao salu, izmenio fasadu, promenio enterijer...
Od 1948. do 1997. izvršeno je na toj zgradi nekoliko adaptacija. Dodata je scena „Bojan Stupica", a u jednom periodu radila je i treća scena, takozvani pozorišni salon.
Dobar deo te zgrade, između ostalog i velika scena, stradao je u požaru koji se dogodio 17. oktobra 1997. godine.
Nova zgrada, odnosno sadašnje zdanje arhitektonsko je rešenje Zorana Radojčića, a svečano je otvorena 23. maja 2003. godine.
Film o Jugoslovenskom dramskom JDP - Samim sobom
Dugogodišnji televizijski stvaralac Dragan Babić intervjuisao je preko 40 ličnosti - uglednih glumaca, reditelja, dramskih pisaca, kritičara, koji su stvarali, stvaraju ili godinama prate rad JDP.
Među njima su oni koji pamte i početke JDP, poput Mire Stupice, Jovana Ćirilova, Dejana Mijača, Miodraga Radovanovića Mrguda, Vladimira Stamenkovića, Muharema Pervića.
Među sagovornicima su i Mihailo Janketić, Branka Petrić, akademik Dragoslav Mihajlović, Ljubomir Simović, Dušan Kovačević, te Olga Savić, Đurđija Cvetić, Vida Ognjenović, Predrag Bajčetić, Svetlana Bojković...
Svoju reč dali si i mlađi umetnici: Biljana Srbljanović, Milena Marković, Uglješa Šajtinac, glumci i glumice: Anita Mančić, Jagoš Marković, Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Goran Šušljik...
Film će u tri epizode govoriti o različitim istorijskim i stilskim epohama koje je JDP propratilo i kako je odolevalo ili se prilagođavalo, ili menjalo - naše društvo (poput zabrane „Tikava", vatrenog govora Steve Žigona pred studentima u Kapetan-Mišinom zdanju 1968. ili nedavno, kako je učestvovalo u antiratnim pobunama).
Na svečanosti u JDP, na Dan pozorišta 3. aprila, u 12 sati biće prikazan deo iz prve epizode - o počecima JDP u polučasovnom filmu.
Film će biti u celosti emitovan na RTS, a izvršni producent je PG „Mreža". Program proslave
Treći april u 12 časova
- Dodela godišnjih nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta
- Promocija fotomonografije „JDP - 60 godina: Lica/Slike/Sećanja"
- Projekcija prologa trodelnog dokumentarnog filma Dragana Babića „JDP - samim sobom"
U 20 časova premijera predstave „Tartif" Ž.B.P. Molijera u režiji Egona Savina
5. april - gostovanje Teatra „Katona Jožef" iz Budimpešte sa predstavom „Ivanov" A.P. Čehova u režiji Tamaša Ašera
18. april - Kompanija
19. april - Kompanija.
22. aprila - Otvaranje izložbe „Vizuelni identitet JDP".
Zasnovana je na vizuelnoj istoriji pozorišta kroz scenografske i kostimografske skice za predstave, fotografije dekora i kostima, inserte iz predstava i prezentacije plakata, programa, afiša - kroz, dakle, ukupan vizuelni izraz pozorišta koje je uvek držalo do savremenog dizajnerskog izraza. Svedočanstvo o ukusu vremena i visokim standardima kuće, ova izložba, u isti mah, govori i o pozorišnoj veštini, umeću i umetnosti, govori o umetnicima, ali i zanatlijama - o svemu onom što je u pozorištu vidljivo kada se podigne zavesa i upale svetla pozornice. Fotomonografija „JDP - 60 godina: Lica/Slike/Sećanja"
Podrazumevajući da je pozorište vizuelna umetnost, da slika govori više od reči, odlučili smo da šezdesetogodišnjicu obeležimo fotomonografijom, a ne klasičnom monografskom knjigom.
Opskrbljena podacima o svih tri stotine i sedamdeset četiri predstave, naša jubilejska knjiga sadrži blizu hiljadu i četiristo fotografija.
Podeljena na dekade, knjiga priča o životu jednog teatra gotovo isključivo kroz slike sa i oko scene, svedočeći o menama vremena teatra. Kroz lica i glumačke izraze, kroz trenutke pred izlazak na scenu ili slike sa brojnih putovanja, u knjizi je sadržano šezdeset godina intenzivnog života.
Knjigu je likovno opremio studio našeg proslavljenog dizajnera Slavimira Stojanovića, a uredili su je Jelena Kovačević i Gorčin Stojanović.
